LEDARI drugi nastavak Stjepan Zelenika

NIKO (Nakon nekoliko ljutih) – Šta oni meni imadu prigovarat? Tko ne pije, čojek nije! (Sam sa sobom) Pa zar nije tako? Kažu nejma Niko, nije Niko đaba kiridžija, ko to kaže da Niko nejma? (Stanka) Imade Niko punu magazu i pun tavan. Da pantre popucaju. (Sad se dere) – More Niko sve ćojlije u čaršiji da narani!
(S drugog kraja gostionice)
GOST – De, ovdi dvi pive! (Glasnije, dovikuje)
DRUGI GOST – Men nemoj pivo, vire ti! Nuder, kakva vina imadeš?
MARE – (Šeretski) Imadem i bijelog i crnog. Koje ti štima?
DRUGI GOST – De'r mi gemišt.
MARE – (Nastavlja šeretski) E, kaki si ti ero pa ćeš da kvariš vako dobro vino, oćeš li bolan, čisto? Jazuk ga je kvarit, pravo je, na moju dušu (uvjerava ga Mare) – A ti, Sarajevsku ili banjalučku pivu?
GOST- More Sarajevska. Deder, bona,( upita malo tišim tonom) pita Slavko, znadeš li kome treba duhana, Mare. Čojek je nov, tek je stigo.
MARE – Ček mrven, dok dođem tamo. Nemoj da nas vas svijet čuje. Ovdi ti ne treba financ, ovdi uvijek neki od njih ima uši, pa čuje sve.
(Kratka stanka)
MARE – Niko, vidiš li ti kolko je tamo raje? Da ti, bolan, nije to, malken prekoviše? ( Pita ga tiho ko svog rođenog.) – Oklen tebi pare da častiš?
NIKO (Sad se inati)- Što rekoh, rekoh! (pa će ponovno još glasnije) – Deder ljudima piće, bona!
MARE – Kako god ‘oćeš.(Čuje se zveket čaša i zveckanje boca Mare pere za šankom)
GOST- Znadeš ti, je li, ovog našeg trgovca Hašima što drži gvožđeru?
DRUGI GOST – Znadem, kažu da je skroz dobar čojek.
GOST – E to, kolko je dobar sam ti i tio ispričati.
DRUGI GOST- Der vana da čujem.
GOST – Jučer ti je kod njega baš u najvećoj gužvi u prodavnicu bano jedan domaćin iz Crnića i pita ga :
GOST (oponaša domaćina) – Hašime, bil mi dao na vjeresiju jedno špore za kuću, platit ću ti ćim mi bude plaća u Šumariji?
GOST (sad oponaša Hašima) – Der, vala nemoj da ti djeca zebu. Eno ti ono pokraj vrata natovari i nosi. Ja ću kasnije drugo staviti tu na izlog.
GOST – I samo što je domaćin iz Crnića natovario šporet na kola i odvukao niz čaršiju kad ti Hašim istrča iz trgovine ko oparen pa pita okolo:
GODST (Hašimovim glasom) – Je li narode, viđeste l´ onog što mi špore odvuće, nijesam ga utefterijo. Dina vam zna li neko kako se zove?
GOST – Kažu da mu je Pero, prvi trgovac do njega, reko ime čojka i čak ga uvjerio da je taj dobar i od riječi te da se ne sekira, taj će se na glavu nasaditi ali će mu platiti šporet onda kad je reko.
DRUGI GOST – Ah, evo nam i Hajre Ciganke, jah, di će pazarni dan biti brež njih?
CIGANKA – ‘ajde udijeli! ´ajde der ti, ti si jaran. Bog ti dao zdravlje, a ti…
NIKO – Nu, biž tamo sajtarijo jedna!
CIGANKA – Nemoj cigančit! Ti si mi crn, kondak si naše fele.
(Tihi smijeh u gostioni)
GOST- Hajro! Đe onaj tvoj kalajiše?
CIGANKA- Sutra će kalajisat na pijaci. Doneste suđe. (Dovikne)
MARE (Govori Niki) – Eto, dobro, vego der ti meni reci, ka'š kutarisat veresiju?
NIKO – Nemoj se, bona, sekirat. Zna'š me .
MARE – Zato i pitam, što te znadem.
NIKO – Čim večeras svršim partiju anjca, tebi ću sve platiti.
MARE – Deder, bolan, ne zajebavaj me!
NIKO – Pa vidila si (uvjerava Maru) da smo prošli put još samo malo igrali dobio bih. (Više za sebe, pokajnički) Ih, da ne banuše oni đidivrazi od žandara, baš me bilo krenulo.
MARE – Vako, Niko, ja ti više piće na vjeresiju ne dadem! Kad sve skutarišemo, ondak ćemo vidit za dilje. (Zaškripi stolica)
NIKO (Sam zase) – Uh, ode sajtarija, jedva je se kutarisah.
(Čuje se žamor i udaljeno zveckanje čaša. Zvukovi se postepeno gube.)
kavkaz

Objavljeno priča | Komentariši

L è d a r i (Slike iz Varoši) Stjepan Zelenika

Uvod: Od danas sam odlučio ponovno objaviti ovu radio dramu u nastavcima na svojem blogu. Donosim je u formi drame što ne umanjuje njezinu vrijednost.

miodrag u duganji
PRVA SLIKA

(U mjesnoj gostionici, žamor gostiju. Pokraj kavane prolaze čobani sa stokom, čuju se zvona s goveda, topot papaka o kaldrmu, mukanje, žamor čobana, čuje se uz sve još žubor planinske brze rijeke, prolaze čobani s govedima na proljetnu ispašu u planine, strotine i stotine goveda.)
NIKO – A, evo meni mog Mate. Mare, deder daj nam ovdi za astal po velku ljutu i nosi piće raji tamo za ona dva astala.
(Čuje se žamor, zveket čaša, naizmjenično točenje)
MATO – Neću ja ljutu, daj mi mehku, Mare. (Krtaka stanka) Me´š čini da nikad nije bila volka kolona?
NIKO – Jah, a ja mislio drukčije, da ih svake godine u proljeće na planinu sve manje iđe.
MATO – Lani ih je bilo bar za frtalja više.
NIKO – De, bolan, pa jesi vidijo, bilo i je bar frtalj manje.
MATO – Aaaa jok, bolan, evo ti svijet pa ćemo pitati.
(Škripa vrata)
NIKO – Oklen ti, Mijo?
MATO – Nijesam ti stigo reč. Ja ga poslo da mi kolica s pazara odveze kući. Pozvo sam ga da doje na sok.
MIJO – Eto, odvezo sam i ostavio u kolicima pod krušku u avliji, sve onako, nijesam istovario.
MATO – Tako smo se i dogovorili. Mare, der malom sok.
MARE – Oćeš drijenov domaći, dobar je ja sam ga pravila.
NIKO – Der, more.
MATO – Očemo l´ ja i ti danas prekinit poso?
MIJO – Kako ti veliš, ja sam i onako na raspolaganju.
MATO – Ajde ti kući odmori danas.
NIKO – Der ondak da ja malken još posjedim. Pogledaj konje u njivi su pripeti. Stavi im u jasle u pojati i počisti, pa kad ih večeras spratimo da je sve u dure.
MIJO – Dobro ondak odo ja.
NIKO – A mogo bi ih i na pojilo odvest pa ih pripomjesti.
MATO – Ondak u ponedjeljak jutro doji na poso
MIJO – Dobro, ko i do sad. (Stanka) Idem, uzdravlje.
(Kraća stanka)
MATO – Niko, a što ti ne pustiš malog k meni u duganju, neka uči. Šta fali kovačkom zanatu?
NIKO – Pa eto iđe kod tebe na nauk, šta više tražiš od mene?
MATO – Ma jesi ti zapravo njega pustijo, ali ijope meščini, da se maloprija mrštiš, poradi toga.
NIKO – Ma neka iđe. Nijesam više protiv. Htio sam da bude uzame ali eto tako je ispalo, pa neka vam bude.
MATO – Nemoj ti mislit, ako radi sa mnom da sam ti ga uzeo. On je i dalje tvoj sin i kad ti trebo za šta, brate, vodi ga ko svoje dijete. Pa kad svršite poso, mali, ijope more kod mene.
NIKO- Dobro, znam da je tako.
MATO – Ili bi ga radije dao da rudu goni za gospodina Lermana?
NIKO – Jah, vidi ti đe se i njega sjeti. (Stanka) Kažu, kako je on došo iz Požege dosti je našije momaka oslobodijo vojske i rata.
MATO – Eto njegovi kopaju i istražuju rude po brdima sad mu je svaki dan manje ljudi. Čujem da sad kopa bakar za vojsku. Vele to se puno traži.
NIKO – Bore ti, šta mu fali s tobom. Neka ga kod tebe. Ja te rudarske poslove nijesam nikad volijo.
MATO – Vana baš, i ja sam uvijek bijo protiv kopanja i zavlaćenaj živa čojka pod zemlju. Sad- pa sad se more nešta obrušiti i živa te zatrpa.
NIKO – Pa ja, i ja tako mislim.
MATO – Iđem i ja moram nešta još uraditi. Ajd uzdravlje!
NIKO – Zdrav živijo!
(Stanka)…

Objavljeno priča | Komentariši

Korijen maslačka učinkovitiji od kemoterapije

Čaj od maslačka djeluje na rakom zahvaćene ćelije tako da se one raspadaju u roku od 48 sati, a za to vrijeme nijedna nova zdrava ćelija u organizmu ne “oboljeva”.

korijen maslacka

Ova nepravedno zapostavljena biljka, često smatrana korovom, ima mnogo ljekovitih svojstava, a potrebno je samo ubrati na čistim obroncima, daleko od saobraćaja. Iako su naše bake pravile sirupe od cvjetova maslačaka znajući da sadrži mnoge ljekovite supstancije, ono što sigurno nisu znale jest da korijen maslačka može pomoći oboljelima od raka.

Naučnici su otkrili da korijen ove biljke djeluje “bolje” od hemoterapije, jer ona “ubija” sve ćelije, a korijen maslačka samo zahvaćene karcinomom.

Osim što ima diuretska svojstva, podstiče izlučivanje žuči, čisti jetru, pomaže kod alergija i smanjuje holesterol. Sadrži vrlo važne vitamine i minerale kao što su vitamin B6, tiamin, riboflavin, vitamin C, gvožđe, kalcijum, kalijum, folnu kiselinu i magnezijum.

Sadrži i do 535% potrebnog dnevnog unosa vitamina K i oko 110% preporučenog dnevnog unosa vitamina A. To su sve činjenice o ovoj biljci koje su poznate godinama.

Čudotvorni čaj od maslačka

Na univerzitetu Windsor u Kanadi sprovedeno je inicijalno istraživanje na Odsjeku za hemiju i biohemiju, a rezultati daju novu nadu oboljelima od raka. Otkriveno je da korijen maslačka učinkovito “ubija” ćelije zahvaćene karcinomom bez ikakvih štetnih djelovanja na ostale ćelije u organizmu, objavljeno je na portalu Natural News.

Čaj maslačka djeluje na zahvaćene ćelije tako da se one raspadaju unutar 48 sati, a za to vreme nijedna nova zdrava ćelija u organizmu ne “oboljeva”, pokazalo je istraživanje. Zaključeno je da kontinuirani tretmani s korijenom maslačka mogu uništiti većinu rakom zahvaćenih ćelija kod oboljelih, a zbog ovih neočekivanih rezultata tim istraživača dobio je dodatnu potporu da nastavi s istraživanjima ove čudotvorne biljke.

John di Carlo, 72-godišnjak koji se lično uvjerio u ljekovitost maslačka, prošao je intenzivne i “agresivne” tretmane hemoterapije u borbi za zdravlje, a na lječenju je bio pune tri godine prije nego što su ga ljekari pustili kući da provede poslijednje dane sa svojim najbližima.

S obzirom na to da su ljekari imali sve manje alternativa u pronalasku funkcionalnog rješenja u borbi protiv njegove bolesti, predloženo mu je da pije čaj od korijena maslačka kao poslednju slamku spasa. Nakon samo četiri mjeseca, piše Natural News, ovaj čovjek doživio je remisiju bolesti (djelomično ili potpuno povlačenje bolesti).

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

Kažu mi napiši pjesmu…

Nemam temu, nemam inspiraciju, zbrka mi u glavi.

Za šankom uz čašicu misli mi se bistre, ( tako bar mislim)
U flešu mi slike stihova pred očima s treptajem nestaju.
Duša olovku i papir hoće. Pa ne znam
je li me opet mami pijanstvo u noći
ili me to samo pjesma sebi vuče?
I… hoću li opet biti žrtvom rime
Ili je ovo samo avantura u stihu?
Čujem! odnekuda dolazi glas.
Doziva me slika žene zamagljena lika.
Muči me i kao da sam budan u snu pita:
Hoćeš li i ti ukradenim trenucima sreće,
Slab zbog nečeg bivšeg, umorni ratniče,
Bez volje i snage, stajati i odbrojavati,
Ispred katedrale i čekati da ti vrijeme
donese ikonu vječnosti.
Kreni, ratniče, kreni!
U zvuku koraka još nade ima!
Jer od sve ljepote u samoći
Nova bol je jača.

Onda odjednom, nenajavljeno iz mene
Kao da je glas stranca,
U ime grešnika i za pokajanje u molitvi klićem,
Evo me muze babilonske!
Drage volje javljam se, ispočetka kulu da gradimo!

muzej zatvoren(4)

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

Hrana koju jedete otkriva nedostatke minerala

Fali vam magnezijum, natrijum, kalcijum…: Hrana koju jedete otkriva nedostatke minerala
Autor: zdravahrana.com 06.04.2014. – 20:40 Komentara (1)
Većina nas je doživela jaku žudnju za nezdravim namirnicama. Bilo da se radi o čokoladi, krofnama, slanim grickalicama ili testeninama – naše telo ih želi, ali jedenje te hrane ne prekida žudnju, zato što je ona znak nedostatka određenih minerala.
Hrana
Hrana | Foto: Profimedia.rs

Ostale vesti iz kategorije
Koliko su štetni gelovi za nokte?
Male tajne: Tesne cipele ne moraju da vas žuljaju
Ove namirnice ne treba da stoje u frižideru
Problem sa nezdravim namirnicama je sledeći: ma koliko da ih pojedemo, njihovo jedenje ne okončava tu žudnju – često nam se jede još više. O čemu se tu radi? Da li nas naše telo vara? Pa, ne sasvim.

U nauci se danas uglavnom razume da su te žudnje znaci da su našem telu potrebni određeni minerali koji se zaista mogu naći u nezdravim namirnicama – ali je ipak najbolje da ih dobijamo iz celovite, zdrave hrane.

Zaista, jedino ako te minerale obezbedino iz prirodnih izvora u kojima su nutrijenti optimalno grupisani radi boljeg usvajanja, možemo se nadati da će ta žudnja za nezdravim prestati.

Čokolada ili jabuka? | Foto: Shutterstock
Čokolada: magnezijum
Na Zapadu, najčešća je želja za čokoladom, pa zato ne treba da nas iznenadi što je ona povezana sa nutrijentom koji nedostaje ogromnom broju ljudi: magnezijumom. Prema nedavnim statistikama, skoro 80% Amerikanaca ima manjak tog suštinskog minerala, koji je neophodan za preko 300 biohemijskih reakcija u telu, uključujući i reakcije koje su povezane sa opuštanjem.

Zapravo, magnezijum se može nazvati i “mineralom opuštanja”, pošto su glavni simptomi njegovog nedostatka strepnja, razdražljivost, nesanica i visoki krvni pritisak. To je razlog što se ljudi koji imaju deficit magnezijuma privremeno osećaju bolje nakon što pojedu štanglu čokolade: mala količina magnezijuma koju ona sadrži (sadržana u kakaou) ih opušta.

Naravno, zato je mnogo je bolje koristiti crnu čokoladu, sa preko 70% kakaoa, koja se već može smatrati relativno kvalitetnim izvorom magnezijuma (obična čokolada to nije, jer sadrži manje od 40% kakaoa, uz dosta šećera, mleka i aditiva). Još bolji izvori magnezijuma su zeleno lisnato povrće, orašasti plodovi, semenke i mahunarke. Ako jedemo dovoljno ovih namirnica, verovatno je da će nam se manje jesti čokolada.

Šećer
Šećer | Foto: Profimedia.rs
Namirnice bogate šećerom: hrom, ugljenik, fosfor, sumpor i/ili triptofan
Druga najčešća vrsta hrane na Zapadu koja je predmet žudnje je hrana sa mnogo šećera. To je najkomplikovaniji oblik žudnje, pošto ga može izazvati manjak bar pet nutrijenata: hrom (pomaže da se raguliše nivo šećera u krvi), ugljenik (jedan od elemenata od kojih se sastoje šećeri), fosfor (pomaže telu da proizvede energiju), sumpor (pomaže da se odstrane toksini) i triptofan (regulator proizvodnje serotonina, hormona koji smiruje).

Zato je najbolji način da se okonča neprekidna žudnja za šećerom da poboljšate ishranu, obogatite je svežim voćem, povrćem, integralnim žitaricama i orašastim plodovima, što će pomoći da se nadoknadi većina minerala u vašem telu.

Hleb
Hleb | Foto: Profimedia.rs
Rafinisani ugljeni hidrati: azot
Žudnja za rafinisanim ugljenim hidratima, kao što su testenine i hleb, znak je manjka azota. Azotna jedinjenja su suštinska komponenta nukleinskih kiselina i proteina, a njihov manjak može da dovede do simptoma neuhranjenosti koji nastaju usled manjka proteina.

Zato, ako primećujete da vam se jede mnogo rafinisanih ugljenih hidrata, dodajte više azota u svoju ishranu. Većina namirnica sadrži azot u organskom ili neorganskom obliku, ali su sveže voće i povrće njime posebno bogati.
Sledeći oblici žudnje su manje uobičajeni, ali ipak se redovno javljaju u razvijenim zemljama.

Uljasta i masna hrana: nedostaje vam kalcijum.
Dobri izvori kalcijuma su sirovo mleko, sir, zelje i brokoli.

| Foto: ilustracija
Led (sladoled): nedostaje vam gvožđe
Jedite više hrane bogate gvožđem, kao što su zeleno lisnato povrće i morske alge.

Slana hrana: nedostaje vam hlor i/ili silicijum. Pokušajte da dodate više orašastih plodova, semenki i krastavaca sa ljuskom u svoju ishranu.

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

Koji dokazi govore da je planeta Zemlja šuplja?

http://www.dnevne.rs/svet/koji-dokazi-govore-da-je-planeta-zemlja-suplja

Koji dokazi govore da je planeta Zemlja šuplja?
Objavljeno: 8. april 2014. u 14:22

zemlja-suplja-planeta

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

ZEMLJA JE ŠUPLJA

Da li u unutrašnjosti Zemlje živi civilizacija mnogo naprednija od naše? Šta su videli dvojica moreplovaca, a šta pokazuju tajni satelitski snimci?

Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imenu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu ‘sa one strane severnog vetra’.

Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle – iza severnog vetra – u čijoj službi stoji i Apolon.

Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca.

Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put.
Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu.

Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik.

Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga ‘pupkom sveta’, ili ‘kolevkom čovečanstva’.

Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.

Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina.

S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave.

Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući. Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol.Putovali su veoma dugo.

Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazo je škotski brod ‘Arlington’ i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kantu.

Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom utovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže ka bi to ovaj mogao da objavi.

Emerson je napisao knjigu pod nazivom ‘Dimni Bog’. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.

ZAPANJUJUĆE ČINJENICE

Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja… Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: ‘Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta’.

Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: ‘Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime’.

Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.

Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: ‘Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gorovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće’.

Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, ako i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve – lavova, hijena, nilskih konja…

Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta.

Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:

– Slatka voda na površini mora
– Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
– Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.

– Klima se menja i postaje sve toplije.
– Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno
– Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.
– Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
– Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad.

Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.

Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!?

U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.

U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.

U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.

Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.

Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’

Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.

UNUTRAŠNJE SUNCE

U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu.

Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep ‘Eda’ govori o rajskom svetu ‘Asar’, koji se nalazi ispod Zemlje. U ‘Knjizi mrtvih’ Egipćani govore o zemlji ‘Amenti’.

Jevreji pominju ‘Grad sedam kraljeva Edoma’. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu ‘Maja – pen’. A neki ga zovu ‘Šambalom’.

To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i ‘Put Inka’. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi ‘Treće oko’ piše o tajnom prolazu ispod same Potale: ‘Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena.

Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.

Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata.

Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao na s je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata.

U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.

‘Gledaj, sine’ – reče mi starešina sveštenika. ‘Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli’.

To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale.

Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, ako da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega – tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo’.

PODZEMNA VOZILA

U drugoj knjizi, ‘Beše tako’, lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao ‘Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je – nasuprot opštem shvatanju – stvarno šuplja.

U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna – oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima’.

Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili – zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje.

‘Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom. međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata – ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo u kontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu’.

Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj – granica između dva sveta, gornjeg i donjeg’.

ZAŠTO JE ISTINA SAKRIVENA

Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo.

U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena.

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni – zaleđenoj površini. A šta je ispod toga?

Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, oupšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli.

Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva ‘Agarta’ dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima.

Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom. Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz – veza sa unutrašnjim delom naše planete.

Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne. Kako? Ko ih je uradio?

Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige ‘Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda’ tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce.

Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi ‘Zemlja je šuplja’ iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta?

Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje?

Zar treba istraživati druge planete, a ne poznavati svoju matičnu?

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

KOD AZRE, ulomak iz romana Per aspera, Stjepan Zelenika

– Mejro – pozvao sam iz dvorišta kad sam se vratio, mada nisam morao, unutra se nije moglo
uci neopažen. Ona je uvijek sjedila uz prozor.
– Hajde gore – odškrinula je krilo.
Popeo sam se.
– Gdje Azra stanuje – upitah dok sam uzimao kofer s ubodnom pilom.
– Na Koševu. Nije valjda da još nisi bio kod nje?
– Nisam. Šta se cudiš? Gdje gore?
– Ma prva zgrada desno poslije glavnog ulaza u bolnicu Koševo.
– Dobro. Jesi li joj javila da cu doci?
– Ne brini, sacu joj reci neka te ceka pred zgradom.
– Eto, onda idem to riješiti pa da smo svi mirni.
Kada sam izlazio ona je na kaucu sjedila i birala telefonski broj…
Na Koševu, stotinjak metara dalje od glavnog ulaza u bolnicu, ugledao sam Azrinu plavu kosu
što se u slapovima slijeva preko ramena niz tamno plavu spitfajericu.
– Pa e si ti? Kako si?, – bilo je prvo što je rekla kad sam joj prišao.
– Dobro sam, doš'o sam, cim mi je rekla Mejra. – nisam mogao skrenuti pogled s njenih ociju.
Još od kad sam ju prvi put vidio, ocarala me njihova tirkizna boja. Blješte kao dvije kapljice
ljetnog neba.
– Mislila sam da cu te sresti negdje u gradu, ali kad te trebam, onda te nigdje nema.
– Šta ceš, tako ti je to.
– Hajmo gore – pošla je pa se okrenula – Jesi li ponio alat?
Nasmijao sam se.
– Koji?
– Marš! Je li ti to unutra pila?- pokazala je na kofer.
– Aha – zastadoh u koraku – Ih jebi ga!
Sjetio sam se, znao sam da cu nešto zaboraviti.
Trgnula se kao da ju je netko opekao, stala je iznenaena.
-Ma stalno mi je bilo na pameti da ponesem i komad brusnog papira i sad se sjetih da sam ga
zaboravio.
– Ih, što me trznu, ja mislila nešto gore. Ne brini, tog papira ima kod mene. Ostalo je tu i tamo
ponešto iza onih što su radili.
– Dobro je, sada mi je lakše.
Iz lifta smo izašli na trecem katu.
Kupaonica je pravo od ulaznih vrata. Hodnik kvadratni, dužine metar i pol, na zidu su nekada
bile bijele tapete sa sivim dezenom. Sada se dezen od starosti i sivila jedva vidi. Kupaonica malo
veca, možda dva sa dva metra. Vrata bijela, prislonjena desno na zid uz okvir.
Ušla je unutra.
– Evo valja li?
Klimnuo sam glavom.
Ona nastavi – Plocice su do vrha – zagleda mi se dublje u oci – valja li boja?,- i ne cekajuci
odgovor – meni su lijepe, nježna ružicasta nijansa, umjesto one ružne masne farbe do pola zida.
Starinsku kadu od tuca sam izbacila. Evo vidiš, sad sam stavila tuš kabinu i dobila na prostoru. Ah,
11
da – sjetila se – i kompletnu vodo i elektricnu instalaciju sam promi- jenila. Tako, sad sam mirna –
prošla je mimo mene, blago me ocešavši vrhovima grudi, opalivši me po nosnicama zadahom žene i
mirisom jorgovana.
– Hoceš li prvo kafu?
Otišla je u kuhinju.
– Ne. Daj prvo da ovo završim – malo sam pojacao glas.
Malo potom sam cuo, zacvrcala je voda kada je stavila mokru džezvu na pec.
Vrata sam okrenuo naopacke, prislonio uz okvir i u gornjem kraju obilježio olovkom tockice
vodeci se ravnom letvom. Zatim sam položio vrata i za dubinu falca, deset milimetara, spustio i
povukao ravnu crtu. Podesio sam kut olovke tako da ide dva milimetra više. Zatim sam ušao u
dnevni boravak i našao mjesto gdje imam dovoljno prostora da mogu odrezati višak. Nakon što sam
završio s pilom, brusnim papirom izglacah rubove i to je bilo to. Kada sam vrata stavio na šarke,
nisam ih mogao zatvoriti. Nije više smetalo ništa s poda nego prednji falc, do brave, nije uklapao.
Ponovno sam ih skinuo, ženske šarke, to su one na vratima, izvijacem uvrnuo za jedan krug i vratio
ih. Sjela su i uklopila kao da su sad iz radionice. Probao sam ide li zakljucavanje lako.
Ništa nigdje ne zapinje, konstatirao sam i ušao u dnevni boravak.
Tu su na zidu neke stare izblijedjele tapete, iste kao one u hodniku. Odmah po ulasku sam
opazio svježu žbuku oko PVC bijelog prozora. Do nanovo postavljenog prozora je smei dvosjed
na bukovom laminatu, izmeu njega i fotelje mahagonij stolic, s koga dopire onaj prijatni miris
kave. Sjeo sam u fotelju, iza lea mi je komoda na kojoj je TV.
– Završio sam. Eto nije prošlo ni dvacet minuta.
– Mislila sam ove godine i okreciti – precula je što sam rekao – ali sada je kasno, je l’ tako?- Pa
se kao sjeti – hoceš li popiti šta ljuto?
Odnekud je meni iza lea izvadila štok. Nalila mi, malo, kao da radi u kaficu i vratila opet bocu,
tamo negdje.
– Ma i nije kasno s obzirom da ložiš. Ljudi u jesen krece cijele stanove.
– A ma nemam gdje sa stvarima, vidiš i prozor sam promijenila.
– Zapazio sam. Ma ja sam mislio da si sve uradila.
– I ovoliko mi je dosta, i previše mi je, ne mogu više. Promijenila sam prozor i uredila kupatilo.
Nisam mislila da ce me kupatilo ovoliko koštati, ali kad kreneš raditi uvijek ispada još nešto što nisi
predvidio, a ne možeš ga ostaviti, pa se onda ne planirano navale i dodatni troškovi – umocila je
kocku šecera u kavu, prinese je onim punim usnama i tren poslije mali komadic kocke nestade u
tami iza bijelih joj zubi. – Kad se radi, neka se uradi kako treba. Pa da, je li tako? Za ovu godinu mi
je dosta – srknula je kavu, zadovoljna onim što je uraeno.
– Kako hoceš.
– Na proljece, cim ono grane ti ceš mi raditi. Citav cu stan okreciti.
– Dogovoreno.
Sjedio sam s njom još oko sat vremena, a onda sam spakirao pilu, pokupio novine što sam ih bio
postavio kako bih zaštitio tepih od piljevine, onako zgužvane novine sam ostavio na stolu i pošao
van :
– Hajde vozdra – nasmijao sam se.
– Vidimo se. I hvala ti – rekla je i trepnula onim carobnim kapljicama neba.
– Mejro – pozvao sam iz dvorišta kad sam se vratio, mada nisam morao, unutra se nije moglo
uci neopažen. Ona je uvijek sjedila uz prozor.
– Hajde gore – odškrinula je krilo.
Popeo sam se.
– Gdje Azra stanuje – upitah dok sam uzimao kofer s ubodnom pilom.
– Na Koševu. Nije valjda da još nisi bio kod nje?
– Nisam. Šta se cudiš? Gdje gore?
– Ma prva zgrada desno poslije glavnog ulaza u bolnicu Koševo.
– Dobro. Jesi li joj javila da cu doci?
– Ne brini, sacu joj reci neka te ceka pred zgrad- om.
– Eto, onda idem to riješiti pa da smo svi mirni.
Kada sam izlazio ona je na kaucu sjedila i birala telefonski broj…
Na Koševu, stotinjak metara dalje od glavnog ulaza u bolnicu, ugledao sam Azrinu plavu kosu
što se u slapovima slijeva preko ramena niz tamno plavu spitfajericu.
– Pa e si ti? Kako si?, – bilo je prvo što je rekla kad sam joj prišao.
– Dobro sam, doš'o sam, cim mi je rekla Mejra. – nisam mogao skrenuti pogled s njenih ociju.
Još od kad sam ju prvi put vidio, ocarala me njihova tirkizna boja. Blješte kao dvije kapljice
ljetnog neba.
– Mislila sam da cu te sresti negdje u gradu, ali kad te trebam, onda te nigdje nema.
– Šta ceš, tako ti je to.
– Hajmo gore – pošla je pa se okrenula – Jesi li ponio alat?
Nasmijao sam se.
– Koji?
– Marš! Je li ti to unutra pila?- pokazala je na ko- fer.
– Aha – zastadoh u koraku – Ih jebi ga!
Sjetio sam se, znao sam da cu nešto zaboraviti.
Trgnula se kao da ju je netko opekao, stala je iznenaena.
-Ma stalno mi je bilo na pameti da ponesem i komad brusnog papira i sad se sjetih da sam ga
zaboravio.
– Ih, što me trznu, ja mislila nešto gore. Ne brini, tog papira ima kod mene. Ostalo je tu i tamo
ponešto iza onih što su radili.
– Dobro je, sada mi je lakše.
Iz lifta smo izašli na trecem katu.
Kupaonica je pravo od ulaznih vrata. Hodnik kvadratni, dužine metar i pol, na zidu su nekada
bile bijele tapete sa sivim dezenom. Sada se dezen od starosti i sivila jedva vidi. Kupaonica malo
veca, možda dva sa dva metra. Vrata bijela, prislonjena desno na zid uz okvir.
Ušla je unutra.
– Evo valja li?
Klimnuo sam glavom.
Ona nastavi – Plocice su do vrha – zagleda mi se dublje u oci – valja li boja?,- i ne cekajuci
odgovor – meni su lijepe, nježna ružicasta nijansa, umjesto one ružne masne farbe do pola zida.
Starinsku kadu od tuca sam izbacila. Evo vidiš, sad sam stavila tuš kabinu i dobila na prostoru. Ah,
11
da – sjetila se – i kompletnu vodo i elektricnu instalaciju sam promi- jenila. Tako, sad sam mirna –
prošla je mimo mene, blago me ocešavši vrhovima grudi, opalivši me po nosnicama zadahom žene i
mirisom jorgovana.
– Hoceš li prvo kafu?
Otišla je u kuhinju.
– Ne. Daj prvo da ovo završim – malo sam pojac- ao glas.
Malo potom sam cuo, zacvrcala je voda kada je stavila mokru džezvu na pec.
Vrata sam okrenuo naopacke, prislonio uz okvir i u gornjem kraju obilježio olovkom tockice
vodeci se ravnom letvom. Zatim sam položio vrata i za dubinu falca, deset milimetara, spustio i
povukao ravnu crtu. Podesio sam kut olovke tako da ide dva milimetra više. Zatim sam ušao u
dnevni boravak i našao mjesto gdje imam dovoljno prostora da mogu odrezati višak. Nakon što sam
završio s pilom, brusnim papirom izglacah rubove i to je bilo to. Kada sam vrata stavio na šarke,
nisam ih mogao zatvoriti. Nije više smetalo ništa s poda nego prednji falc, do brave, nije uklapao.
Ponovno sam ih skinuo, ženske šarke, to su one na vratima, izvijacem uvrnuo za jedan krug i vratio
ih. Sjela su i uklopila kao da su sad iz radionice. Probao sam ide li zakljucavanje lako.
Ništa nigdje ne zapinje, konstatirao sam i ušao u dnevni boravak.
Tu su na zidu neke stare izblijedjele tapete, iste kao one u hodniku. Odmah po ulasku sam
opazio svježu žbuku oko PVC bijelog prozora. Do nanovo postavljenog prozora je smei dvosjed
na bukovom laminatu, izmeu njega i fotelje mahagonij stolic, s koga dopire onaj prijatni miris
kave. Sjeo sam u fotelju, iza lea mi je komoda na kojoj je TV.
– Završio sam. Eto nije prošlo ni dvacet minuta.
– Mislila sam ove godine i okreciti – precula je što sam rekao – ali sada je kasno, je l’ tako?- Pa
se kao sjeti – hoceš li popiti šta ljuto?
Odnekud je meni iza lea izvadila štok. Nalila mi, malo, kao da radi u kaficu i vratila opet bocu,
tamo negdje.
– Ma i nije kasno s obzirom da ložiš. Ljudi u jesen krece cijele stanove.
– A ma nemam gdje sa stvarima, vidiš i prozor sam promijenila.
– Zapazio sam. Ma ja sam mislio da si sve uradila.
– I ovoliko mi je dosta, i previše mi je, ne mogu više. Promijenila sam prozor i uredila kupatilo.
Nisam mislila da ce me kupatilo ovoliko koštati, ali kad kreneš raditi uvijek ispada još nešto što nisi
predvidio, a ne možeš ga ostaviti, pa se onda ne planirano navale i dodatni troškovi – umocila je
kocku šecera u kavu, prinese je onim punim usnama i tren poslije mali komadic kocke nestade u
tami iza bijelih joj zubi. – Kad se radi, neka se uradi kako treba. Pa da, je li tako? Za ovu godinu mi
je dosta – srknula je kavu, zadovoljna onim što je uraeno.
– Kako hoceš.
– Na proljece, cim ono grane ti ceš mi raditi. Citav cu stan okreciti.
– Dogovoreno.
Sjedio sam s njom još oko sat vremena, a onda sam spakirao pilu, pokupio novine što sam ih bio
postavio kako bih zaštitio tepih od piljevine, onako zgužvane novine sam ostavio na stolu i pošao
van :
– Hajde vozdra – nasmijao sam se.
– Vidimo se. I hvala ti – rekla je i trepnula onim carobnim kapljicama neba.

images

Objavljeno priča | Komentariši