L è d a r i (Slike iz Varoši) Stjepan Zelenika

Uvod: Od danas sam odlučio ponovno objaviti ovu radio dramu u nastavcima na svojem blogu. Donosim je u formi drame što ne umanjuje njezinu vrijednost.

miodrag u duganji
PRVA SLIKA

(U mjesnoj gostionici, žamor gostiju. Pokraj kavane prolaze čobani sa stokom, čuju se zvona s goveda, topot papaka o kaldrmu, mukanje, žamor čobana, čuje se uz sve još žubor planinske brze rijeke, prolaze čobani s govedima na proljetnu ispašu u planine, strotine i stotine goveda.)
NIKO – A, evo meni mog Mate. Mare, deder daj nam ovdi za astal po velku ljutu i nosi piće raji tamo za ona dva astala.
(Čuje se žamor, zveket čaša, naizmjenično točenje)
MATO – Neću ja ljutu, daj mi mehku, Mare. (Krtaka stanka) Me´š čini da nikad nije bila volka kolona?
NIKO – Jah, a ja mislio drukčije, da ih svake godine u proljeće na planinu sve manje iđe.
MATO – Lani ih je bilo bar za frtalja više.
NIKO – De, bolan, pa jesi vidijo, bilo i je bar frtalj manje.
MATO – Aaaa jok, bolan, evo ti svijet pa ćemo pitati.
(Škripa vrata)
NIKO – Oklen ti, Mijo?
MATO – Nijesam ti stigo reč. Ja ga poslo da mi kolica s pazara odveze kući. Pozvo sam ga da doje na sok.
MIJO – Eto, odvezo sam i ostavio u kolicima pod krušku u avliji, sve onako, nijesam istovario.
MATO – Tako smo se i dogovorili. Mare, der malom sok.
MARE – Oćeš drijenov domaći, dobar je ja sam ga pravila.
NIKO – Der, more.
MATO – Očemo l´ ja i ti danas prekinit poso?
MIJO – Kako ti veliš, ja sam i onako na raspolaganju.
MATO – Ajde ti kući odmori danas.
NIKO – Der ondak da ja malken još posjedim. Pogledaj konje u njivi su pripeti. Stavi im u jasle u pojati i počisti, pa kad ih večeras spratimo da je sve u dure.
MIJO – Dobro ondak odo ja.
NIKO – A mogo bi ih i na pojilo odvest pa ih pripomjesti.
MATO – Ondak u ponedjeljak jutro doji na poso
MIJO – Dobro, ko i do sad. (Stanka) Idem, uzdravlje.
(Kraća stanka)
MATO – Niko, a što ti ne pustiš malog k meni u duganju, neka uči. Šta fali kovačkom zanatu?
NIKO – Pa eto iđe kod tebe na nauk, šta više tražiš od mene?
MATO – Ma jesi ti zapravo njega pustijo, ali ijope meščini, da se maloprija mrštiš, poradi toga.
NIKO – Ma neka iđe. Nijesam više protiv. Htio sam da bude uzame ali eto tako je ispalo, pa neka vam bude.
MATO – Nemoj ti mislit, ako radi sa mnom da sam ti ga uzeo. On je i dalje tvoj sin i kad ti trebo za šta, brate, vodi ga ko svoje dijete. Pa kad svršite poso, mali, ijope more kod mene.
NIKO- Dobro, znam da je tako.
MATO – Ili bi ga radije dao da rudu goni za gospodina Lermana?
NIKO – Jah, vidi ti đe se i njega sjeti. (Stanka) Kažu, kako je on došo iz Požege dosti je našije momaka oslobodijo vojske i rata.
MATO – Eto njegovi kopaju i istražuju rude po brdima sad mu je svaki dan manje ljudi. Čujem da sad kopa bakar za vojsku. Vele to se puno traži.
NIKO – Bore ti, šta mu fali s tobom. Neka ga kod tebe. Ja te rudarske poslove nijesam nikad volijo.
MATO – Vana baš, i ja sam uvijek bijo protiv kopanja i zavlaćenaj živa čojka pod zemlju. Sad- pa sad se more nešta obrušiti i živa te zatrpa.
NIKO – Pa ja, i ja tako mislim.
MATO – Iđem i ja moram nešta još uraditi. Ajd uzdravlje!
NIKO – Zdrav živijo!
(Stanka)…

Advertisements
Ovaj unos je objavljen u priča. Zabilježite trajni link.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s