Dokumentarna radio drama

LÉDARI ( slike iz varoši)

LÉDARI

PRVA SLIKA

(U mjesnoj gostionici, žamor gostiju. Pokraj kavane prolaze čobani sa stokom, čuju se zvona s goveda, topot papaka o kaldrmu, mukanje, žamor čobana, čuje se uz sve još žubor planinske brze rijeke, prolaze čobani s govedima na proljetnu ispašu u planine, strotine i stotine goveda.)
NIKO – A, evo meni mog Mate. Mare, deder daj nam ovdi za astal po velku ljutu i nosi piće raji tamo za ona dva astala.
(Čuje se žamor, zveket čaša, naizmjenično točenje)
MATO – Neću ja ljutu, daj mi meku, Mare. (Krtaka stanka) Me´š čini da nikad nije bila volka kolona?
NIKO – Jah, a ja mislio drukčije, da ih svake godine u proljeće na planinu sve manje iđe.
MATO – Lani ih je bilo bar za frtalja više.
NIKO – De, bolan, pa jesi vidijo, bilo i je bar frtalj manje.
MATO – Aaaa jok, bolan, evo ti svijet pa ćemo pitati.
(Škripa vrata)
NIKO – Oklen ti, Mijo?
MATO – Nijesam ti stigo reč. Ja ga poslo da mi kolica s pazara odveze kući. Pozvo sam ga da doje na skok.
MIJO – Eto, odvezo sam i ostavio u kolicima pod krušku u avliji, sve onako, nijesam istovario.
MATO – Tako smo se i dogovorili. Mare, der malom sok.
MARE – Oćeš drijenov domaći, dobar je ja sam ga pravila.
NIKO – Der, more.
MATO – Očemo l´ ja i ti danas prekinit poso?
MIJO – Kako ti veliš, ja sam i onako na raspolaganju.
MATO – Ajde ti kući odmori danas.
NIKO – Der ondak da ja malken još posjedim. Pogledaj konje u njivi su pripeti. Stavi im u jasle u pojati i počisti, pa kad ih večeras spratimo da je sve u dure.
MIJO – Dobro ondak odo ja.
NIKO – A mogo bi ih i na pojilo odvest pa ih pripomjesti.
MATO – Ondak u ponedjeljak jutro doji na poso
MIJO – Dobro, ko i do sad. (Stanka) Idem, uzdravlje.
(Kraća stanka)
MATO – Niko, a što ti ne pustiš malog k meni u duganju, neka uči. Šta fali kovačkom zanatu?
NIKO – Pa eto iđe kod tebe na nauk, šta više tražiš od mene?
MATO – Ma jesi ti zapravo njega pustijo, ali ijope meščini, da se maloprija mrštiš, poradi toga.
NIKO – Ma neka iđe. Nijesam više protiv. Htio sam da bude uz ame ali eto tako je ispalo, pa neka vam bude.
MATO – Nemoj ti mislit, ako radi sa mnom da sam ti ga uzeo. On je i dalje tvoj sin i kad ti trebo za šta, brate, vodi ga ko svoje dijete. Pa kad svršite poso, mali, ijope more kod mene.
NIKO- Dobro, znam da je tako.
MATO – Ili bi ga radije dao da rudu goni za gospodina Lermana?
NIKO – Jah, vidi ti đe se i njega sjeti. (Stanka) Kažu, kako je on došo iz Požege dosti je našije momaka oslobodijo vojske i rata.
MATO – Eto njegovi kopaju i istražuju rude po brdima sad mu je svaki dan manje ljudi. Čujem da sad kopa bakar za vojsku. Vele to se puno traži.
NIKO – Bore ti, šta mu fali s tobom. Neka ga kod tebe. Ja te rudarske poslove nijesam nikad volijo.
MATO – Vana baš, i ja sam uvijek bijo protiv kopanja i zavlaćenaj živa čojka pod zemlju. Sad- pa sad se more nešta obrušiti i živa te zatrpa.
NIKO – Pa ja, i ja tako mislim.
MATO – Iđem i ja moram nešta još uraditi. Ajd uzdravlje!
NIKO – Zdrav živijo!
(Stanka)
NIKO (Nakon nekoliko ljutih) – Šta oni meni imadu prigovarat? Tko ne pije, čojek nije! (Sam sa sobom) Pa zar nije tako? Kažu nejma Niko, nije Niko đaba kiridžija, ko to kaže da Niko nejma? (Stanka) Imade Niko punu magazu i pun tavan. Da pantre popucaju. (Sad se dere) – More Niko sve ćojlije u čaršiji da narani!
(S drugog kraja gostionice)
GOST – De, ovdi dvi pive! (Glasnije, dovikuje)
DRUGI GOST – Men nemoj pivo, vire ti! Nuder, kakva vina imadeš?
MARE – (Šeretski) Imadem i bijelog i crnog. Koje ti štima?
DRUGI GOST – De'r mi gemišt.
MARE – (Nastavlja šeretski) E, kaki si ti ero pa ćeš da kvariš vako dobro vino, oćeš li bolan, čisto? Jazuk ga je kvarit, pravo je, na moju dušu (uvjerava ga Mare) – A ti, Sarajevsku ili banjalučku pivu?
GOST- More Sarajevska. Deder, bona,( upita malo tišim tonom) pita Slavko, znadeš li kome treba duhana, Mare. Čojek je nov, tek je stigo.
MARE – Ček mrven, dok dođem tamo. Nemoj da nas vas svijet čuje. Ovdi ti ne treba financ, ovdi uvijek neki od njih ima uši, pa čuje sve.
(Kratka stanka)
MARE – Niko, vidiš li ti kolko je tamo raje? Da ti, bolan, nije to, malken prekoviše? ( Pita ga tiho ko svog rođenog.) – Oklen tebi pare da častiš?
NIKO (Sad se inati)- Što rekoh, rekoh! (pa će ponovno još glasnije) – Deder ljudima piće, bona!
MARE – Kako god ‘oćeš.(Čuje se zveket čaša i zveckanje boca Mare pere za šankom)
GOST- Znadeš ti, je li, ovog našeg trgovca Hašima što drži gvožđeru?
DRUGI GOST – Znadem, kažu da je skroz dobar čojek.
GOST – E to, kolko je dobar sam ti i tio ispričati.
DRUGI GOST- Der vana da čujem.
GOST – Jučer ti je kod njega baš u najvećoj gužvi u prodavnicu bano jedan domaćin iz Crnića i pita ga :
GOST (oponaša domaćina) – Hašime, bil mi dao na vjeresiju jedno špore za kuću, platit ću ti ćim mi bude plaća u Šumariji?
GOST (sad oponaša Hašima) – Der, vala nemoj da ti djeca zebu. Eno ti ono pokraj vrata natovari i nosi. Ja ću kasnije drugo staviti tu na izlog.
GOST – I samo što je domaćin iz crnića natovario šporet na kola i odvukao niz čaršiju kad ti Hašim iztrča iz trgovine ko oparen pa pita okolo:
GODST (Hašimovim glasom) – Je li narode, viđeste l´ onog što mi špore odvuće, nijesam ga utefterijo. Dina vam zna li neko kako se zove?
GOST – Kažu da mu je Pero, prvi trgovac do njega, reko ime čojka i čak ga uvjerio da je taj dobar i od riječi te da se ne sekira, taj će se na glavu nasaditi ali će mu platiti šporet onda kad je reko.
DRUGI GOST – Ah, evo nam i Hajre Ciganke, jah, di će pazarni dan biti brež njih?
CIGANKA – ‘ajde udijeli! ´ajde der ti, ti si jaran. Bog ti dao zdravlje, a ti…
NIKO – Nu, biž tamo sajtarijo jedna!
CIGANKA – Nemoj cigančit! Ti si mi crn, kondak si naše fele.
(Tihi smijeh u gostioni)
GOST- Hajro! Đe onaj tvoj kalajiše?
CIGANKA- Sutra će kalajisat na pijaci. Doneste suđe. (Dovikne)
MARE (Govori Niki) – Eto, dobro, vego der ti meni reci, ka'š kutarisat veresiju?
NIKO – Nemoj se, bona, sekirat. Zna'š me .
MARE – Zato i pitam, što te znadem.
NIKO – Čim večeras svršim partiju anjca, tebi ću sve platiti.
MARE – Deder, bolan, ne zajebavaj me!
NIKO – Pa vidila si (uvjerava Maru) da smo prošli put još samo malo igrali dobio bih. (Više za sebe, pokajnički) Ih, da ne banuše oni đidivrazi od žandara, baš me bilo krenulo.
MARE – Vako, Niko, ja ti više piće na vjeresiju ne dadem! Kad sve skutarišemo, ondak ćemo vidit za dilje. (Zaškripi stolica)
NIKO (Sam zase) – Uh, ode sajtarija, jedva je se kutarisah.
(Čuje se žamor i udaljeno zveckanje čaša. Zvukovi se postepeno gube.)

DRUGA SLIKA

MIJO PRIPOVJEDAČ (nadalje MIJO P.)
Osim što je bio kiridžija moj otac se bavio ledarenjem. Davao je sve od sebe kako bi me naučio tome i još nekim kiridžijskim poslovima. Za ledarenje mi je često govorio:
NIKO – Ovo je poso koji nikad neće umrijeti. Vidiš kovače, nekad nejmaju željezo za kovanje, nekad im čumur ne doture na vakat, nekad im, ijope, robu ne plate na vakat i sve se poremeti. Ovaj poso, sinko, nemere nestati –(siguran u svoju tvrdnju, ponosan.) – Doklen je ljudskog roda, leda s planina navijeke će nekomu trebati. Mnijem da će baš navijeke nekom, ko našem gvardijanu, trebati leda kako bi hranu i svježe meso sačuvo od kvarenja za toplije ljetnih dana.
NIKO (Poluglasno, ponizno, s dozom krivnje.) – Ih, da smo samo malken bližnje Sarajvu. To bi bio pravo veliki poso.
MIJO P.
Ja sam volio pobjeći u duganju kod susjeda Mate Strukića i uz njega povazdan se baviti kovanjem. U njegovoj duganji me, čim uđem uzme neka radost. Teško je to opisat kako mi bude milo što sam tu.
(Pucketanje kovačke vatre i zveckanje željeznog alata, priprema za kovanje)
MATO – E, ajde kad si došo da prvi dan odmah počnemo ovako: Der, znadeš li kako iđe, nagazi tamo onu polugu i puši mjehom, da raspirimo vatru na grnu. Jesi gledo prije kako ja radim?
MIJO – Znam, vidijo sam kad si puvo.
MATO – Mogu ti rijet da su rijetki oni koji mogu radit ono šta vole. E, ti si našo svoju sudbinu. Moreš dobar zanat izučit ako htjedneš i bit gospodin, pošteno zarađivati sebi kruh.
MIJO – Ma meni se ovo stvarno dopada, i stvarno volim ovaj poso. Kad vidim kovače kako ukrašenih odjela, za neke svećanosti idu ulicom, a zlatne i srebrne kopče i ukrasi, sve jedna bolja od drugih, meni dođe da vrisnem od radosti i ljepote.
MATO – Jah, (Čuje se udaranje čekića o nakovanj) nu, der turi tu šipku u vatru pa ćemo je isjeći za ploća.
MIJO P – Ja sam tada u duganji istinski uživao. Nisam razmišljao o tome kako sam ulovljen u kovačku stupicu. Raspirivo sam mijehom vatru na grnu i bio presretan dok iskre frcaju iz ognja na sve strane. Bijo sam zadovoljan što, eto, radim i privređujem kao stari, kao i svi stariji u čaršiji. Zatim, jednog dana:
MATO – Der, vakat je da mi dodaješ komade iz vatre. Pa nećeš, borati, cio život samo puhat mijehom.
MIJO P. – I tek što naučih što je to vatra i kako da se čuvam, majstor me zovnu za nakovanj u ruke mi tutnu macolu te zapovjedi :
MATO – Sad me prati. Vidio si kako iđe. Jednom ja udarim, ondak ti!
(Čuje se udarac čekića o nakovanj)
MIJO P. – On udari, a varnice sijevaju i pršte na sve strane, peckajući i štipajući po golim podlakticama. Na jednu veliku što me dobro opekla trznuo sam i vas problijedio našta će majstor :
MATO – Stisni zube!
MIJO P. – Kao da je to očekivao, a bit će da i jeste.
MATO – Der, budi muško, nejma stajanja.
(Čuje se zvuk udarca čekića o nakovanj i pucketanje vatre na grnu)
MIJO P.- Majstor bi nadalje u jednakom ritmu ponavljo.
MATO – Ta…ko… Udri ti… Pa ja… Pa ti… Pa ja… Ta…ko
MIJO P.- Na kraju dana bi me osokolio.
MATO – Eto, vidiš, nije teško. Bit će od tebe nafake!

MIJO P.
Kad sam ušao u duganju da pomažem majstoru Mati imao sam nepunih deset godina. Ćaća Niko je, u početku, negodovao, bunio se, pa mi čak i zabranjivo da iđem u duganju.
NIKO – Đe, ćeš, bolane, kod Mate na zanat!? Jesam ti lijepo reko da ćeš biti kiridžija i gotovo! Nemoj da te vidim više kako oblijećeš oko duganje! Borami ću te svezati pa te ostaviti gore u planini neka te vukovi izjedu. (Stanka) Bolje mi i to nego da te on uzme po svoje.
MIJO P.
Bilo je došlo čak do toga da Mato i on, iako su bili prijatelji od malih nogu, jednoč, poradi mene, nijesu govorili od Uskrsa do Uskrsa. Ma ja sam im tada bio razlogom, a uvijek su se oko nečega svadili. I često bi prekinuli svađu tek onda kad bi oni koji su ih gledali mislili kako će se sad uhvatiti za vratove i početi daviti.
Ali ni jednoč prije nijesu se toliko dugo durili jedan na drugoga ko tad kad se poradi mene zavadiše. Elem, pomjerili su se o Uskrsu nedjeljom oko podne nakon esnafske mise što je slavljena za dobrobit kovača svih obrta, kad su se potucali pisanicama.
NIKO – Hajde, Matane, (ironično) der da vidimo čije je jaje tvđe!
(Čuje se graja svijeta okolo)
MATO – Ha, ma moje ti koke samo najljući kamen jedu.
NIKO – Der, ondak drži pa da potucamo.
MATO – Drži ti!(Viče)
NIKO – Neću! Ti drži! Ja sam lani držo.
MATO – Ma neću, neka si držo! Llani je lani.
NIKO – (Blažim tonom) Der, borati, pa nijesmo djeca. (Stanka) Odrasli smo ljudi. Bora ti, ako se tebi ne more dokazati, kome more.
MATO (Nakon kraće stanke) – (Popustljivo) Ma hajde, neka ti bude. Moja su ionako tvrđa.
MIJO P.
Moj stari je malo više bio inađija od Mate, pa kad mu je Mato razbio jaje, stari je zaurla da ga vas svijet ču :
NIKO – Ma nalijevak je to, jes, tako mi svega!!!
MATO – Oklen meni nalijevak. De, bolan, beri pamet. ( Brani se Mato.)
NIKO – Ma jes, bolan –( Ne popušta) – Der ga razbij o kaldrmu, ako smiješ.
MATO – Borami, oču, ali mi za njega daš deset helera.
NIKO – Ih, sajtarijo jedna, pa nije ti jaje od suva zlata.
MIJO P.
A lani se posvadiše i prestadoše govoriti baš kad su se tucali jajima u Srednjem čelu kod Žestine kavane. I ovaj put sam strahovao da se svađa ne produbi, ali oni se, najpotlijen, izmjeriše i završiše u birtiji kod Brkuše u Gornjem čelu. Vele da muškarca i ženu mjeri jorgan, a zavađene muške, ono što ih često i posvadi, kavana i piće. Kad god bi Mato uhvatio priliku nagovarao bi mog starog da me pusti da učim kovački zanat.
MATO – Vana moj Niko jes da je red da od kiridžije bude kiridžija, od mlinara mlinar, od žandarma žandar, od gospodina gospodin, ali mnijem da ni kad čojek nešta voli nije grijeh raditi to što voli.
NIKO – Ma, mrven sam ja previše zavro za malog, a nije mali loš, jel de?
MATO – Nije, vrijedan je i radišan, brzom uči. Bit će od njega dobar majstor.
NIKO – Ma vidijo sam ja kad je sa mnom išo na nadnice da oče radit, ali ijope kontam, moj sin, najbolje je da je uz ame.
MATO – Da, ali kad već oće vako nek proba, a more kad ti zatreba s tobom. Nijesam ga svezo uza se.
NIKO – Dobro, nu, znadem da je tako, ali … (Stanka) Neka mu bude.
(Duža stanka)
NIKO – Ooooo, Mijo!
MIJO – Šta je bilo?
NIKO – Odi der amo da ti reknem!
MIJO – Šta je bilo?
NIKO – Ništa, nego dojder amo kad te vičem!
MIJO – Ja mislio da te udarilo neko od tizije drva što tovariš.
NIKO – Ma der, nije uvjek kad te vičem naka nevolja. Morebit da te vičem da se porazgovaramo ko ljudi. Doji, bolan, amo, da se nederem da vas svijet čuje!(Stanka) Nešta smo se, sinoč, Mato i ja dogovorili, odi ti njem na naukovanje, a ja ću raditi polako kolko morem.
MIJO – Ma jeste se to napokon dogovorili?
NIKO – Ovako, ako men zatrebaš zovnu ću te. Budi dobar i vrijedan i uči. Morebit je to bolje, vego za svačiji čejf na vjetru i kiši i snijegu grbačiti. Samo ti budi uzoran i radi vrijedno i uči. Dobar je to zanat. Bit ćeš ti moj gospodin.
MIJO P.
Napokon je popusti. Stari mi nije više branio ići Mati na naukovanje, a ja sam na miru, bez problema mogao raditi ono što mi je duši milo.
I prošlo je od tad dva-tri dana, a jutrom sam ih čuo:
NIKO – Mato, bora mi, varaš se. Nije dvoje, vego jedno.
MATO – Ma sječam se, ko sad da gledam, preklani ono s proljeća je Ilija donio, pravo iz Kojsine, dvoje jarića na pijacu.
NIKO – Ma jedno kad ti velim. Tog proljeća mu je koza samo jedno ojarila.
MATO – Nije čovječe, dvoje.
NIKO – Ma, morebit da te prebacilo, morebit je to bilo lani?
MATO – Nije kad ti kažem, ja svojim očima vidijo. Di si ti bio kad ih je donio?
NIKO – Ih, pa kažu ljudi…

MIJO P.
Čuo sam njihovu raspravu tek što sam ustao i pošao u duganju naložiti vatru na grnu. Bilo je oko dva poponoći. Oko tih doba skupljaju se žene na sred varoši kod čaršijskog bunara da pođu u šumu do žegara, po drveni ćumur za kovačnice. Druge pak se čuju kako se dozivaju
(Čuje se žamor ženskih glasova)
ŽENA (Viče) – Perinice, jesi potpalila!?
DRUGA ŽENA(Odaziva se) – Jesam! Odo ja u štalu namjerit ajvan, a ti uzmi sama pa ćemo potlijen prodivaniti!
MIJO P.
Dozivale su se žene u čaršiji svako jutro kako bi znale koja je već užegla ognjište da prenesu žar jer se nije olako kresalo vlastiti čakmak.
Stari je opremijo konja i najposlije, otišao ne rekavši mi ništa. Majstor i ja smo pokušali kovati ploče i sve je dobro išlo do pred doručak. Tada je poso zapeo, izopačilo se nešto pa poso nikako neće u suru.
MATO – ( Čuje se čekić o nakovanj, zvuk mijeha i pucketanje vatre) Nu, bora ti, i ovaj je sućelica, ( Ljutito, oštro s čuđenjem). Šta je ovo jutros, pa sad svi komadi koje mi doturiš su ovako ljuti, ne mere ih se kovati. Bora ti, mali, koji nam je ovo komad sučelice po redu i oklen i’ uzimaš, je l’ iz onog kašuna?
MIJO – Ne, s istog mjesta ko i ove prija, iz onog tamo!
MATO – Ma meščini, bit će najbolje da mi za danas prekinemo. Ajd ti sa starim, ako još nije došo ondak će bržem doć, spremi se, sutri ćete ranom zorom ići u led.
MIJO – Šta? On to meni nije ništa spominjo?
MATO – Mislijo je sam ići.
MIJO – Đe će sam je l’ on svrno pameću?
MATO – Znaš kaki je kad zavre. Valjda ga jučer neđe sreo gvradijan pa tražio da mu doturi leda za samostan. ( Kratka stanka ) Ajde ti, a ja ću s pomoći Boga, sam polako raditi ovih dva tri dana.
MIJO – Odoh ja onda pripraviti kandže i pilu i sve šta nam treba za leda. On je sigurno odvezo kola u Kozinovu pilanu po bukovu piljevinu.
MATO – Meščini da je tako i reko, ali bit će da se malken zadržo s ljudima gore.
MIJO – Onda, odoh ja.
MATO – Ajde preče ti je to s ćaćom učinit pa ondak ćemo opet nas dva na ovaj poso. Ja ću nam pripraviti, nasjeći komada željeza da imademo za ploča dok ti doješ. (Čuje se pucketanje vatre na grnu )
MIJO – Eno, sve do neki dan po vrhu se bjelila Zec planina, ja mnijem da ćemo mi bržem nazad. Sad je tek koji dan mašilo pola četvrtog mjeseca, a lani smo u šestom odozgo donijeli led.
MIJO P.
Drugi dan, predvečer vraćali smo se praznih ruku sa Zeca. Stari je donio odluku kako ćemo preći u Vran planinu da bismo donijeli dobra leda. Izgleda da je ova godina bila topla pa već sad nijesmo uspijevali naći led na poznatim nam usjecima i uvalama. Pentrali smo se sve do pod sami vrh, Nadkrstac, i ništa. Onaj led na par mjesta što ga nađosmo bio je crvav. Onda se stari sjetio pa veli
(Čuje se škripa kolskih kotača)
NIKO – Mijo, viđaj ti, kad oče belaj ondak oče. Đaba ti je sva muka i vas trud što upinješ, kad neće, ondak neće i gotovo. Eto nejma niđe ni vran ptice da nam led pokaže.
MIJO P.
Nijesmo se uz put kući niđe zadržali. Kad nas je, u čaršiji, Mato vidijo ozari mu se na licu osmijeh, ali brzo pređe u onaj izraz zabrinutosti, jerbo je vidijo da su nam kola i konji bez tovara.

TREĆA SLIKA

(Čuje se blago rzanje konja i zveket cokula o kaldrmu zveket sitnog alata)
MIJO – Stari, koji je ovo dan nakon što smo se praznih šaka vrnili sa Zec planine?
NIKO – Peti dan je. Der još ovo turi tamo na kola, pa vrijeme je da krenemo jerbo nam je daleko do Vran planine.
MIJO – Šta se more kad na Zecu leda nije bilo.
NIKO – Jah, taka nam sreča ove godine.
(Kratka stanka)
MATO – Evo, onako kako smo se dogovorili.
NIKO – Ne beri brigu.
MATO – Znači, dat ćeš Čukle Omeru ove kosjere, sjekire i klinove, a ovih tri tuca potkova i dvije veze ploća reci mu da šalje u Konjic. On zna šta će i kako dalje.
MIJO P.
Kada smo to stavili na kola krenuli smo i ranom zorom kad je prva zraka sunca granula na vrh Bitovnje mi smo već bili na Anišću, skoro pa pod planinom.
NIKO – Polako, gore ćemo s čobanima noćiti pa se sutra, čim svane, spustiti s onu stranu Bitovnje, do Požetve, pa Čuklama i onda možemo za Ramu.
( Ovjde zvukovi, planinski šum povjetarca, potoka i kopita o put i kamen, škripa kolskih kotača)
NIKO ( Na konja ) – Hooot, Cezare, polako bolan, Cezare, kud si navro!
(Kratka stanka) Đe ono stadoh?

MIJO P.
Na Bitovnji smo se pojavili od Martinova groba. Po planini su pasle stotine i stotine goveda, a dolje prema Trojancima, đe su tri izvora jedan do drugog, pa su po tome i dobili ime, sve se bijelilo od ovaca. (Čuje se zvono, sitno, ovčije, i krupno goveđe, klik jastreba)
NIKO – Iđemo tamo na drugu stranu, do Bukove ravni. Tu ćemo malo posjediti s Markom Čelanom.
MIJO – I on iako je u godinama još svake godine izlazi ovdje. Ima li on osamdeset?
(Čuje se klik jastreba, potmula topovska paljba, lavež kera)
NIKO – Morebit i koju da je mašijo osamdeset. Borami dobro se drži.
Ma bit će da je on čitavu deceniju stariji od mene. I svake godine s proljče dođe u svoju kolibu i ostane do jesenjih kiša s govedima.
MIJO – S jeseni siđe i prezimi kod kuće u Crničima. ( Stanka)
NIKO – Kažu da, dok je bijo mlaji, bijo je bećar od glave do pete. Piti i kockati i pobiti se, ništa mu nije bilo mrsko. Onda se odjednoč preko noći čovjek preokrenuo i dao u dobra domaćina. Posvetio se kući i obitelji.
MIJO P.
Stari je s Markom zapalio duhan i natočili su po čokanj rakije.
(Čuje se ker laje u daljini) Nijesmo se dugo zadržali. Stari je skonto da još do mraka moremo stići u Čukle.
Pa smo krenuli ka Požetvi:
NIKO – Znadeš li ti koji je šejtan bio Čelan prije?
MIJO – Ne znam, oklen ću znat?
NIKO – Bijo je toliko zajeban ženi da je ona znala, i to ko zna koliko puta, poći vani u šumu i reći mu : E, ja više vako ne morem, odoh se o prvu granu objesiti. A on je, jednoč kad sam ja bijo nekim poslom kod njega, uzeo špagu s ognjišta dobacio joj i reko : Ako se predomisliš donesi naramak drva, da nijesi đabe išla u šumu.
MIJO – To je on morebit porad tebe reko, da se prid tobom pokaže.
NIKO – Morebit, ali je jadna žena uistinu s njim patila, dok se nije smjerio.
MIJO – Sad mi djeluje dobar domaćin.
NIKO – Jah, dobar je, zaimao je, a vidi se da je i vrijedan, radišan je.
( Stanka, pa nastavlja ) Imadem ti još nešta o njemu ispričati.
( Na konje ) Hooot, Cezare! Đe ćeš tamo!? Jebem ti, kondak ti je prvi put da ovda iđeš. Hooot… bora ti tvog!
Moj sinko, dok ti je Čelan i pored žene bećario imo je u susjednom selu ljubavnicu. Dogodilo se da je te godine, nakon Božića, s jednim fratrom koji je, ko i on, bijo veliki ženskaroš išo u blagoslov kuća. Znaš kako iđe, uđe fratar u kuću pomoli se skupa s ukućanima blagoslovi sve prostorije i iđe dalje. Tako su fratar i Čelan išli dok nijesu došli blizu kuće Čelanove ljubavnice, a ondak će on fratru : Stani fratre!, ovu kuću ćeš blagosloviti izvana.
ČETVRTA SLIKA
MIJO P.
Kući Omera Čukle stigosmo prije podne. Konje smo rastovarili, ja sam ih odveo na pojilo pa nakon toga sam im položio, dao im sijeno. Onu robu što nam je Mato dao istovarili smo iz kola i stavili u Omerovu šupu, a mi smo se smjestili na pojatu.
(Čuje se zrikavci, udaljena artiljerija, huk sove)
Ja sam brzo zaspo, a stari je ostao vani pred kućom sjediti s domaćinom.
Sutra smo zorom krenuli ka Rami.
NIKO – Sad, koliko god nam bude teško, ne zaustavljamo se do Šćita . Moramo do mraka stići tamo u Ramu.
MIJO P.
I onda mi je ispričo kako mu se Čukle pohvalio da uskoro ženi sina i da je taj dan, kad smo mi bili kod njega, prije nas bio na nekakvoj viziti. Ondak mi je objasnio:
NIKO – Skupe ti se u kući stariji muški od mladine familije i u jednoj prostoriji sjede, a ondak u tu prostoriju uđe mladoženja i skine se gol, ko od majke rođen, da ga oni mogu pregledati da vide je li s njim sve u dure, ima li mladoženja, morebit, kakvu manu. Na drugoj strani skupe se starije žene iz mladoženjine familije i obave pregled mlade. Tek tada se daje suglasnost za ženidbu.
MIJO – Nakon prve bračne noći mlada mora prid kuću na štrik iznijeti krvav čaršaf.
NIKO (Nasmija se blago) – Makar se tu noć za prst ugrizla.
(Stanka. Onda stari nastavlja) Nu der, ti to znadeš?
MIJO – To se priča u čaršiji, i kod nas nkim selima je taki obićaj.
NIKO – Pokazo mi je Omer i đe je ploče postavijo, oće kuću pravit sinu.
MIJO – Čuj ploče? Kake to ploče?I jesu li to ko naki temelji?
NIKO – Nu mu sunce poljubim, asli ti nijesma o tomu govorijo. E jesi mi ofalijo kako te Mato uzo po svoje. ( Ovo izgovara s ironijom, smije se)
MIJO – Ma more se živit i brez tog znanja, a poso se mora znat raditi.
NIKO – Ja, očeš pravo, ali i ovo je dobro znati. Znaš, kad se oće kuća praviti mora se izvidit jeli teren dobar za kuće. More bit podzemnih voda ili druge loše energije, pa se mora odabrati dobar teren.
MIJO – Ja, znadem to, kod nas su to radili, vidijo sam jednoč, doveli su rašljara.
NIKO – Nijesu, sinko, svima rašljari dostupni. Nekome su oni skupi.
MIJO – A što ondak ne svežu kera?
NIKO – Pa šta, misliš ako je uznemiren i cvili i laje po cjelu noć ondak teren ne valja.
MIJO – Da, jel to more tako?
NIKO – Eto, i ti nešto znaš. A more bit da ljudi više vjeruju u ono što je manje poznato. To im djeluje tajanstvenije, pa se osjećaju malo važnijim od drugih.
MIJO – Nu, a šta su mu te ploče, der mi reci, nemoj me držati u neizvjesnosti.
NIKO – Ja, dobro. Ondje đe oče kuću praviti kad odrede koliko će terena zauzeti kuća na čoškove postave četiri malo veće kamene ploče. Nakon nekoliko dana doju i zadignu jednu po jednu ploču, ako ispod svake ima glista ondak je teren pogodan da se na njemu gradi. Ako ispod jedne nejma glista ondak se ploče pomjeraju sve dok ne budu gliste ispod svih.
MIJO – E vala svašta svijet skonta.
NIKO – Vego šta?
MIJO P.
U Dubokom potoku uz Neretvicu sretosmo gospodina Lermana sa dvojicom rudara. Kaže pošo je na Zec planinu na novo nalazište bakre-njače koju su tada vadili za vojsku. Oko tri frtalja sata smo išli skupa, dok oni ne skrenuše s našeg puta. Dok smo tako išli stari je rekao da idemo u led, a Lerman mu je reko kako u svijetu već odavno imaju kutije za pravljenje leda. U fabrikama prave led i razvoze po kućama.
NIKO (Protestira) – Ma đe to ima? Kako to ja nijesam čuo još za to. Bolan, gospodine Lermane, di će neko napraviti bolji led vego ovaj što ga ja dovezem?
(Cijelo vrijeme dok idu čuje se zvuk kopita o put, poj ptica, zvuk kolskih kotača i žubor Neretvice. Negdje malo kao u daljini se čuje zvono i blejanje ovaca)
MIJO P.
Od tada se stari posve promijenio. Mislim da je momentalnom protrnuo, problijedio je. Nadalje je teže razgovarao, a kad smo se s rudarima razišli, on je zašutio. Ako bih ga ja štogod upitao kratko bi mi odgovorio. Samo bi ponekad uzdahnuo i promrmljao više za sebe
NIKO – Uhhhh… koji to đavo more napraviti u sobi led. Ma da mi je samo još to vidit. Ma jel da, Mijo, ako ga i naprave, nemere taj led biti nikako ko naš… Ihhh… Šejtan je uzo vas svijet na se. Eto, ako je to košto reče gospodin Lerman, ondak ja ni usnit to nijesam mogo.

PETA SLIKA

NIKO – Iđemo preko Zvirnjače pa pod Munjevac ovamo prema Vran planini. Odatle moremo najbolje vidit đe vran tica slijeće u škrape.
MIJO – Dobro, a jel ono i fratr sa Ščita oće led?
NIKO – Já,
MIJO – Vidš kako nas je fino primijo na konak, pa đe mu nećemo izač ususret.
NIKO – Kad najemo led pripravit ćemo ga kako bih ja potlijen kad sâm dojem mogao utovariti na konje. Ondak, kad predamo u Šćit led ja ću se od nji vrnuti, a ti nastavi put. Ja ću te stići. Kad kod njega ostavim led ondak mogu brže od tebe ići. (Stanka ) Ma da mi je viđat tu napravu za led. Ma jok, nemere to bit! Kondak i ja ne bi čuo za to.
(Šušti lišće pod nogama.Čuje se graktanje)
NIKO – Eno vran tice, nu der je, eno ode u dolac! Eno jesi vidijo!? … E, eno sad izleti iz njeg!
MIJO – Jesam, bijo je ušo među one jelike i bukve, tamo pod onu stijenu. Jeste da je još podaleko, ali sad ćemo mi do njega.
NIKO – Eto, ugledasmo ga! Bilo je brže vego sam se nado.
MIJO P.
Tih petstotinjak metar nije bilo lako preći, kao što nam se učinilo. Kola smo uskoro morali ostaviti, pa smo krenuli vodeći konje. Na jednom dijelu puta, bilo je jako usko, imali smo preći nekih dvadesetak metara.
NIKO – Der ovdi neće ići drukčije vego da ima kapute nabacimo na glavu.
MIJO – Ajde de.
NIKO – Ti ostani tu s jednim a ja ću prevest jednog pa se vratim po drugog, a ti ponesi alat.
(Šuštanje lišća pod nogama i grakćanje vran ptica)
MIJO – Stari, evo škrape, puna je leda.
NIKO – Meščini da je dobar, vidiš mu po boji. (Stanka) Ajde priveži konje, a mi iđemo unutra!
(Čuje se šum lišća pod nogama i pilanje, cvrkut zebe)
NIKO – Der pazi, nemoj ta zebina gnijezda poremetit.
MIJO – Znam da je ona nama ko rudarima slijepi miš.
NIKO – Neka ima jaja, neka mogu nove narasti.
MIJO – A, stari, nijesi mi nikad reko što tica vran silazi u ove škrape u led.
NIKO – Pa zar ti nije jasno, ah bora ti, mali.( sav važan) Vidiš da zeba leže jaja u ovizijem gnijezdima. Vran tica je lopov, ona ulijeće i krade jaja jadnoj zebi. Je l’ ti sad jasnije?
MIJO – Jest vala, a da znadeš samo koliko me to mučilo? Sad je dobro.
NIKO – ( Poluglasno, sam za sebe) I đe će tamo neki šejtan praviti led, ih da mi je to samo vidit. ( Glasnije) Daj der nam knađe i rukavice da moremo iznijet komade leda, a ovdi ću ja doć potlijen s druge strane, otuda je lakše, a morebit i bliže je.
MIJO P.
Led nam nije bilo teško iznijeti, a stari je bijo zadovoljan što su komadi koje smo odrezali bili veliki i zdravi. Put je dugačak, ali bukova piljevina, u koju smo ga na kolima zatrpali, je dobar garant da će nam se putem jako malo leda otopiti. Kad smo sve natovarili i još tri velika komada stavili na obalu sa strane da stari može sam natovariti kad sutra dođe voziti za gardijana na Šćitu.
NIKO – E ovi komadi su dobri njih ću ovome ovdi gvardijanu.
MIJO P.
Tako smo bez problema natovarili i s lakoćom našli drugi put, da ne idemo oko Munjevca na Zvirnjaču nego smo prečicom okrenuli na Orašac i spustili se do Šćita. Tu smo prenoćili i ujutro se razišli.

ŠESTA SLIKA

NIKO – Ti iđi na Uzdol i polako, nemoj hitit, sad su konji i kola po teretom. A eto mene, morebit da te stignem do podneva.
MIJO P.
Ja sam krenuo, a stari je ostao spremati konje za svoj pohod. Čim sam sišo s glavne ceste za Vakuf, pod Makljenom, i krenuo prema Uzdolu, odjednoč se tako smračilo da se nije vidilo prst pred okom. Puhnuo je jak i leden vjetar, okrenulo je na snijeg. Šibao me po očima da nijesam mogo vidit kud iđem. Jedva sma stigao u Uzdol. Tu me jedan domaćin svratio u svoju kuću gdje sam osto do jutra. Te noći je snijeg napado meni do pojasa. Studen je bila velika. Htio sam se vratiti do samostana na Šćitu, ali me gazda razuvjeri rekavši da je siguran da ni stari nije mogao po onakvom nevremenu ići po led, pa je sigurno odlazak odgodio za kasnije.
Naišao je jedan karavan iz Hercegovine od nekih desetak konja pa sam i ja krenuo s njima. U Kreševu sam pomogao da gvardijan led smjesti, tamo iza samostana, u ledenu kuću, a ostatak, dva poveća komada, stavili smo u stajsko đubrivoi zakopali u bašći. Samo ono ukopano u zemlju i bukova piljevina mogu sačuvati led od topljenja i od muha da se ne ucrva.
I dalje sam svako jutro išo kod Mate kovati ploče, ali stalno mi je na umu bio stari. Čim bi se probudijo i vidijo da stari nije došo, obuzimala me neka jeza. Mato bi me tješio budeći u meni nadu da će stari sigurno doći.
MATO – Ma nemoj da se sekiraš, nije on tako naivan da je kreno po mećavi u planinu. Morebit da je našo još mušterije za led pa otišo opet po njega. (Nakon kraće stanke poluglasno sebi u njedra ) Ih… dragog ti Boga, još ga nejma!?
MIJO P.
Petog dana, po mom povratku, kad sam ustao na poso vidim kako je Mato već opremio konja za dug put.
MATO – Der ti malo počisti po duganji, nasijeci nam komada za grifova i za ploča. Napripravi nam za jednu ili dvije veze, oko stotinu komada ploča i, za tuce grifova, za oko četrdeset komada. A ja odoh u Šćit.
( Poluglasno) Dragog ti Boga, još ga nejma!? Naći će tebe Mato makar cio Vran moro stopu po stopu preći.
(Čuju se kopite o kaldrmu) Ajmo moj putko, dug je put pred nama.

EPILOG

MIJO P.
Ostao sam sâm i grijao šipke željeza i sjekao za ploče. Radio sam polako. Mato je dugo izbivo. Vratio se jedne subote, sâm bez starog, sav smoren i iscrpljen. Nekako se postaro za to nekoliko dana koliko ga nije bilo.
Ja sam naredne godine prešao u kovačku zadrugu na naukovanje.
Za taj moj prelazak gospodin Lerman, kojem mogu zahvaliti što me smjestio u zadrugu, je zapisao u svoje Kreševske dnevnike :

˝3. siječnja 1916. godine. Miju, sina pokojnog Nike Barišića, namjestio sam u kovačku nauku u ovdašnjoj strojnoj kovačnici, po dobroti upravnika g. Lauka, koji je meni za volju dijete na tri godine u nauke uz uvjet uzeo da će dečko već sada dnevno 1 krunu dobivati. Dosele je dijete ploče kovalo, ter je u 2 sata ujutro ustati moralo da do večeri 1 krunu zasluži. ..˝

MIJO P.
Ja više nikada nijesam otišo u led. Mato je još jednoč, na dvadesetak dana neđe išo.
Potlijen sam čuo da je ijope luto Vran planinom trežeći mog starog, Niku.

KRAJ

Advertisements
Ovaj unos je objavljen u Crtice i.... Zabilježite trajni link.

1 odgovor na Dokumentarna radio drama

  1. Drama ima previše naracije. Preuredio sam je, ali će ići kao roman uz još dvije priče, priču Kehara i Baba Janjina preslica.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

w

Povezivanje na %s