Koji dokazi govore da je planeta Zemlja šuplja?

http://www.dnevne.rs/svet/koji-dokazi-govore-da-je-planeta-zemlja-suplja

Koji dokazi govore da je planeta Zemlja šuplja?
Objavljeno: 8. april 2014. u 14:22

zemlja-suplja-planeta

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

ZEMLJA JE ŠUPLJA

Da li u unutrašnjosti Zemlje živi civilizacija mnogo naprednija od naše? Šta su videli dvojica moreplovaca, a šta pokazuju tajni satelitski snimci?

Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imenu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu ‘sa one strane severnog vetra’.

Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle – iza severnog vetra – u čijoj službi stoji i Apolon.

Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca.

Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put.
Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu.

Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik.

Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga ‘pupkom sveta’, ili ‘kolevkom čovečanstva’.

Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.

Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina.

S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave.

Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući. Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol.Putovali su veoma dugo.

Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazo je škotski brod ‘Arlington’ i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kantu.

Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom utovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže ka bi to ovaj mogao da objavi.

Emerson je napisao knjigu pod nazivom ‘Dimni Bog’. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.

ZAPANJUJUĆE ČINJENICE

Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja… Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: ‘Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta’.

Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: ‘Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime’.

Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.

Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: ‘Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gorovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće’.

Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, ako i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve – lavova, hijena, nilskih konja…

Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta.

Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:

- Slatka voda na površini mora
– Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
– Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.

- Klima se menja i postaje sve toplije.
– Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno
– Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.
– Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
– Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad.

Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.

Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!?

U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.

U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.

U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.

Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.

Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’

Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.

UNUTRAŠNJE SUNCE

U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu.

Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep ‘Eda’ govori o rajskom svetu ‘Asar’, koji se nalazi ispod Zemlje. U ‘Knjizi mrtvih’ Egipćani govore o zemlji ‘Amenti’.

Jevreji pominju ‘Grad sedam kraljeva Edoma’. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu ‘Maja – pen’. A neki ga zovu ‘Šambalom’.

To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i ‘Put Inka’. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi ‘Treće oko’ piše o tajnom prolazu ispod same Potale: ‘Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena.

Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.

Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata.

Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao na s je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata.

U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.

‘Gledaj, sine’ – reče mi starešina sveštenika. ‘Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli’.

To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale.

Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, ako da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega – tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo’.

PODZEMNA VOZILA

U drugoj knjizi, ‘Beše tako’, lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao ‘Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je – nasuprot opštem shvatanju – stvarno šuplja.

U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna – oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima’.

Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili – zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje.

‘Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom. međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata – ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo u kontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu’.

Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj – granica između dva sveta, gornjeg i donjeg’.

ZAŠTO JE ISTINA SAKRIVENA

Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo.

U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena.

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni – zaleđenoj površini. A šta je ispod toga?

Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, oupšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli.

Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva ‘Agarta’ dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima.

Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom. Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz – veza sa unutrašnjim delom naše planete.

Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne. Kako? Ko ih je uradio?

Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige ‘Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda’ tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce.

Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi ‘Zemlja je šuplja’ iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta?

Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje?

Zar treba istraživati druge planete, a ne poznavati svoju matičnu?

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

KOD AZRE, ulomak iz romana Per aspera, Stjepan Zelenika

- Mejro – pozvao sam iz dvorišta kad sam se vratio, mada nisam morao, unutra se nije moglo
uci neopažen. Ona je uvijek sjedila uz prozor.
– Hajde gore – odškrinula je krilo.
Popeo sam se.
– Gdje Azra stanuje – upitah dok sam uzimao kofer s ubodnom pilom.
– Na Koševu. Nije valjda da još nisi bio kod nje?
– Nisam. Šta se cudiš? Gdje gore?
– Ma prva zgrada desno poslije glavnog ulaza u bolnicu Koševo.
– Dobro. Jesi li joj javila da cu doci?
– Ne brini, sacu joj reci neka te ceka pred zgradom.
– Eto, onda idem to riješiti pa da smo svi mirni.
Kada sam izlazio ona je na kaucu sjedila i birala telefonski broj…
Na Koševu, stotinjak metara dalje od glavnog ulaza u bolnicu, ugledao sam Azrinu plavu kosu
što se u slapovima slijeva preko ramena niz tamno plavu spitfajericu.
– Pa e si ti? Kako si?, – bilo je prvo što je rekla kad sam joj prišao.
– Dobro sam, doš'o sam, cim mi je rekla Mejra. – nisam mogao skrenuti pogled s njenih ociju.
Još od kad sam ju prvi put vidio, ocarala me njihova tirkizna boja. Blješte kao dvije kapljice
ljetnog neba.
– Mislila sam da cu te sresti negdje u gradu, ali kad te trebam, onda te nigdje nema.
– Šta ceš, tako ti je to.
– Hajmo gore – pošla je pa se okrenula – Jesi li ponio alat?
Nasmijao sam se.
– Koji?
– Marš! Je li ti to unutra pila?- pokazala je na kofer.
– Aha – zastadoh u koraku – Ih jebi ga!
Sjetio sam se, znao sam da cu nešto zaboraviti.
Trgnula se kao da ju je netko opekao, stala je iznenaena.
-Ma stalno mi je bilo na pameti da ponesem i komad brusnog papira i sad se sjetih da sam ga
zaboravio.
– Ih, što me trznu, ja mislila nešto gore. Ne brini, tog papira ima kod mene. Ostalo je tu i tamo
ponešto iza onih što su radili.
– Dobro je, sada mi je lakše.
Iz lifta smo izašli na trecem katu.
Kupaonica je pravo od ulaznih vrata. Hodnik kvadratni, dužine metar i pol, na zidu su nekada
bile bijele tapete sa sivim dezenom. Sada se dezen od starosti i sivila jedva vidi. Kupaonica malo
veca, možda dva sa dva metra. Vrata bijela, prislonjena desno na zid uz okvir.
Ušla je unutra.
– Evo valja li?
Klimnuo sam glavom.
Ona nastavi – Plocice su do vrha – zagleda mi se dublje u oci – valja li boja?,- i ne cekajuci
odgovor – meni su lijepe, nježna ružicasta nijansa, umjesto one ružne masne farbe do pola zida.
Starinsku kadu od tuca sam izbacila. Evo vidiš, sad sam stavila tuš kabinu i dobila na prostoru. Ah,
11
da – sjetila se – i kompletnu vodo i elektricnu instalaciju sam promi- jenila. Tako, sad sam mirna –
prošla je mimo mene, blago me ocešavši vrhovima grudi, opalivši me po nosnicama zadahom žene i
mirisom jorgovana.
– Hoceš li prvo kafu?
Otišla je u kuhinju.
– Ne. Daj prvo da ovo završim – malo sam pojacao glas.
Malo potom sam cuo, zacvrcala je voda kada je stavila mokru džezvu na pec.
Vrata sam okrenuo naopacke, prislonio uz okvir i u gornjem kraju obilježio olovkom tockice
vodeci se ravnom letvom. Zatim sam položio vrata i za dubinu falca, deset milimetara, spustio i
povukao ravnu crtu. Podesio sam kut olovke tako da ide dva milimetra više. Zatim sam ušao u
dnevni boravak i našao mjesto gdje imam dovoljno prostora da mogu odrezati višak. Nakon što sam
završio s pilom, brusnim papirom izglacah rubove i to je bilo to. Kada sam vrata stavio na šarke,
nisam ih mogao zatvoriti. Nije više smetalo ništa s poda nego prednji falc, do brave, nije uklapao.
Ponovno sam ih skinuo, ženske šarke, to su one na vratima, izvijacem uvrnuo za jedan krug i vratio
ih. Sjela su i uklopila kao da su sad iz radionice. Probao sam ide li zakljucavanje lako.
Ništa nigdje ne zapinje, konstatirao sam i ušao u dnevni boravak.
Tu su na zidu neke stare izblijedjele tapete, iste kao one u hodniku. Odmah po ulasku sam
opazio svježu žbuku oko PVC bijelog prozora. Do nanovo postavljenog prozora je smei dvosjed
na bukovom laminatu, izmeu njega i fotelje mahagonij stolic, s koga dopire onaj prijatni miris
kave. Sjeo sam u fotelju, iza lea mi je komoda na kojoj je TV.
– Završio sam. Eto nije prošlo ni dvacet minuta.
– Mislila sam ove godine i okreciti – precula je što sam rekao – ali sada je kasno, je l’ tako?- Pa
se kao sjeti – hoceš li popiti šta ljuto?
Odnekud je meni iza lea izvadila štok. Nalila mi, malo, kao da radi u kaficu i vratila opet bocu,
tamo negdje.
– Ma i nije kasno s obzirom da ložiš. Ljudi u jesen krece cijele stanove.
– A ma nemam gdje sa stvarima, vidiš i prozor sam promijenila.
– Zapazio sam. Ma ja sam mislio da si sve uradila.
– I ovoliko mi je dosta, i previše mi je, ne mogu više. Promijenila sam prozor i uredila kupatilo.
Nisam mislila da ce me kupatilo ovoliko koštati, ali kad kreneš raditi uvijek ispada još nešto što nisi
predvidio, a ne možeš ga ostaviti, pa se onda ne planirano navale i dodatni troškovi – umocila je
kocku šecera u kavu, prinese je onim punim usnama i tren poslije mali komadic kocke nestade u
tami iza bijelih joj zubi. – Kad se radi, neka se uradi kako treba. Pa da, je li tako? Za ovu godinu mi
je dosta – srknula je kavu, zadovoljna onim što je uraeno.
– Kako hoceš.
– Na proljece, cim ono grane ti ceš mi raditi. Citav cu stan okreciti.
– Dogovoreno.
Sjedio sam s njom još oko sat vremena, a onda sam spakirao pilu, pokupio novine što sam ih bio
postavio kako bih zaštitio tepih od piljevine, onako zgužvane novine sam ostavio na stolu i pošao
van :
– Hajde vozdra – nasmijao sam se.
– Vidimo se. I hvala ti – rekla je i trepnula onim carobnim kapljicama neba.
– Mejro – pozvao sam iz dvorišta kad sam se vratio, mada nisam morao, unutra se nije moglo
uci neopažen. Ona je uvijek sjedila uz prozor.
– Hajde gore – odškrinula je krilo.
Popeo sam se.
– Gdje Azra stanuje – upitah dok sam uzimao kofer s ubodnom pilom.
– Na Koševu. Nije valjda da još nisi bio kod nje?
– Nisam. Šta se cudiš? Gdje gore?
– Ma prva zgrada desno poslije glavnog ulaza u bolnicu Koševo.
– Dobro. Jesi li joj javila da cu doci?
– Ne brini, sacu joj reci neka te ceka pred zgrad- om.
– Eto, onda idem to riješiti pa da smo svi mirni.
Kada sam izlazio ona je na kaucu sjedila i birala telefonski broj…
Na Koševu, stotinjak metara dalje od glavnog ulaza u bolnicu, ugledao sam Azrinu plavu kosu
što se u slapovima slijeva preko ramena niz tamno plavu spitfajericu.
– Pa e si ti? Kako si?, – bilo je prvo što je rekla kad sam joj prišao.
– Dobro sam, doš'o sam, cim mi je rekla Mejra. – nisam mogao skrenuti pogled s njenih ociju.
Još od kad sam ju prvi put vidio, ocarala me njihova tirkizna boja. Blješte kao dvije kapljice
ljetnog neba.
– Mislila sam da cu te sresti negdje u gradu, ali kad te trebam, onda te nigdje nema.
– Šta ceš, tako ti je to.
– Hajmo gore – pošla je pa se okrenula – Jesi li ponio alat?
Nasmijao sam se.
– Koji?
– Marš! Je li ti to unutra pila?- pokazala je na ko- fer.
– Aha – zastadoh u koraku – Ih jebi ga!
Sjetio sam se, znao sam da cu nešto zaboraviti.
Trgnula se kao da ju je netko opekao, stala je iznenaena.
-Ma stalno mi je bilo na pameti da ponesem i komad brusnog papira i sad se sjetih da sam ga
zaboravio.
– Ih, što me trznu, ja mislila nešto gore. Ne brini, tog papira ima kod mene. Ostalo je tu i tamo
ponešto iza onih što su radili.
– Dobro je, sada mi je lakše.
Iz lifta smo izašli na trecem katu.
Kupaonica je pravo od ulaznih vrata. Hodnik kvadratni, dužine metar i pol, na zidu su nekada
bile bijele tapete sa sivim dezenom. Sada se dezen od starosti i sivila jedva vidi. Kupaonica malo
veca, možda dva sa dva metra. Vrata bijela, prislonjena desno na zid uz okvir.
Ušla je unutra.
– Evo valja li?
Klimnuo sam glavom.
Ona nastavi – Plocice su do vrha – zagleda mi se dublje u oci – valja li boja?,- i ne cekajuci
odgovor – meni su lijepe, nježna ružicasta nijansa, umjesto one ružne masne farbe do pola zida.
Starinsku kadu od tuca sam izbacila. Evo vidiš, sad sam stavila tuš kabinu i dobila na prostoru. Ah,
11
da – sjetila se – i kompletnu vodo i elektricnu instalaciju sam promi- jenila. Tako, sad sam mirna –
prošla je mimo mene, blago me ocešavši vrhovima grudi, opalivši me po nosnicama zadahom žene i
mirisom jorgovana.
– Hoceš li prvo kafu?
Otišla je u kuhinju.
– Ne. Daj prvo da ovo završim – malo sam pojac- ao glas.
Malo potom sam cuo, zacvrcala je voda kada je stavila mokru džezvu na pec.
Vrata sam okrenuo naopacke, prislonio uz okvir i u gornjem kraju obilježio olovkom tockice
vodeci se ravnom letvom. Zatim sam položio vrata i za dubinu falca, deset milimetara, spustio i
povukao ravnu crtu. Podesio sam kut olovke tako da ide dva milimetra više. Zatim sam ušao u
dnevni boravak i našao mjesto gdje imam dovoljno prostora da mogu odrezati višak. Nakon što sam
završio s pilom, brusnim papirom izglacah rubove i to je bilo to. Kada sam vrata stavio na šarke,
nisam ih mogao zatvoriti. Nije više smetalo ništa s poda nego prednji falc, do brave, nije uklapao.
Ponovno sam ih skinuo, ženske šarke, to su one na vratima, izvijacem uvrnuo za jedan krug i vratio
ih. Sjela su i uklopila kao da su sad iz radionice. Probao sam ide li zakljucavanje lako.
Ništa nigdje ne zapinje, konstatirao sam i ušao u dnevni boravak.
Tu su na zidu neke stare izblijedjele tapete, iste kao one u hodniku. Odmah po ulasku sam
opazio svježu žbuku oko PVC bijelog prozora. Do nanovo postavljenog prozora je smei dvosjed
na bukovom laminatu, izmeu njega i fotelje mahagonij stolic, s koga dopire onaj prijatni miris
kave. Sjeo sam u fotelju, iza lea mi je komoda na kojoj je TV.
– Završio sam. Eto nije prošlo ni dvacet minuta.
– Mislila sam ove godine i okreciti – precula je što sam rekao – ali sada je kasno, je l’ tako?- Pa
se kao sjeti – hoceš li popiti šta ljuto?
Odnekud je meni iza lea izvadila štok. Nalila mi, malo, kao da radi u kaficu i vratila opet bocu,
tamo negdje.
– Ma i nije kasno s obzirom da ložiš. Ljudi u jesen krece cijele stanove.
– A ma nemam gdje sa stvarima, vidiš i prozor sam promijenila.
– Zapazio sam. Ma ja sam mislio da si sve uradila.
– I ovoliko mi je dosta, i previše mi je, ne mogu više. Promijenila sam prozor i uredila kupatilo.
Nisam mislila da ce me kupatilo ovoliko koštati, ali kad kreneš raditi uvijek ispada još nešto što nisi
predvidio, a ne možeš ga ostaviti, pa se onda ne planirano navale i dodatni troškovi – umocila je
kocku šecera u kavu, prinese je onim punim usnama i tren poslije mali komadic kocke nestade u
tami iza bijelih joj zubi. – Kad se radi, neka se uradi kako treba. Pa da, je li tako? Za ovu godinu mi
je dosta – srknula je kavu, zadovoljna onim što je uraeno.
– Kako hoceš.
– Na proljece, cim ono grane ti ceš mi raditi. Citav cu stan okreciti.
– Dogovoreno.
Sjedio sam s njom još oko sat vremena, a onda sam spakirao pilu, pokupio novine što sam ih bio
postavio kako bih zaštitio tepih od piljevine, onako zgužvane novine sam ostavio na stolu i pošao
van :
– Hajde vozdra – nasmijao sam se.
– Vidimo se. I hvala ti – rekla je i trepnula onim carobnim kapljicama neba.

images

Objavljeno priča | Komentariši

PROMJENE S. Zelenika

Jučer u kavani „Dvije lipe“ (kod Bana) na mostu, potegnusmo pitanje promjena. Potaknuti kritikom sadašnjeg i mogučnošću promjene gradinačelnika, a onda pređosmo na promjene neziva ulica. Prvo je bila priča o Sarajevu, kakvo je nakon rata i to kako malo tko od nas zna sadašnje nazive sarajevskih ulica, onih u kojima smo zakazivali randese, cugali, družili se do zore i redovno nakon ponoći, odlazili, ako smo bili blizu Baščaršiji, uz ulicu Miloša Obilića pa na Kovače na vruču pogaču ili hamburger.
Ulica Miloša Obilića je sada Mula Mustafe Bašeskije, nemama ništa protiv naziva, ljudi valjda znaju za šta je zaslužan M. M. Bašeskija pa su dali ulici naziv po njemu.
Onda mi pade na um priča koju sam čuo na Sarejevskim danima poezije, a u svezi promijena naziva saraevskih ulica.
Zvao neki domaćin telefonom majstora u TV servisu koji se nalazi u bivšoj ulici Miloša Obilića, a sada Mula Mustafe Bašeskije i pita, je li gužva, može li mu majstor primiti TV na popravak. Kako majstor reče da može, te kako bi vidio ima li rezervnih dijelova za taj aparat pita domaćina :
– Koja je marka TV-a?
– Do jučer je bio – veli domaćin – Rudi Čajevac, ako sad nije Mula Mustafe Bašeskije.
A onda krenu priča o promjenama ulica kod nas u našoj čaršiji.
– Sjećam se – rekao sam – da su sve male, uske poprečne ulice, otprilike do pola sa
strane glevne ulice zvale se po glavnoj ulici, Prvomajska s jedne strane i da mi netko sad ruku zavrće uši i čupa mi kosu, ne bih se mogao sjetiti kako se zvala, u to vrijeme, ulica što je išla Rijekom od Čelika do Džamije. Uglavnom, druga polovica tih ulica se zvala po toj strani.
U narodu su se ulice zvale po poznatijim ili najstarijim domaćinima. A čaršija u narodu i do danas je zadržala, onu starinsku podjelu, Gornje Čelo, Srednje i Donje Čelo.
Možda je promjena bilo i prije, ali ja se sjećam moje ulice koja je nakon što je 18.siječnja 1987.g. na planini Inač u padu aviona poginuo tadašnji predsjednik Predsjedništva SFRJ Džemal Bijedić i moja ulica po glavnoj tad postaje ulica Džemala Bijedića. Dok naši heroji toga vremena (sudionici drugog rata) jedva preživljavaju nakon odsluženja kazne na Golom otoku i drugim zatvorima radi toga što su u kavani naručili Ruski čaj.
Drugi, stigli s kursa Marksizma iz Kumrovca, kao predsjednik Općinskog komiteta SKJ-a nakon što na Višoj upravnoj školi Univerziteta u Sarajevu nije nakon tri izlaska mogao položiti Marksizam kod pokojnog (rahmetli) prof. Nijaza Durakovića, sve do rata vedri i oblači u svemu i svačemu na nivou Općine i još bi se uveliko pitao da ga teška bolest ne odnese.
Kao ono, uoči odlaska na jednu od ORA (Omaldinska radna akcija) pitaju ga :
– Jesu li stigle majice za akcijaše?
– Jesu- odgovori on sav ponosan.
– Kakve su boje?, – pitaju dalje nestrpljivi brigadiri.
– Dođite, dogovorit ćemo se. …
Nekako pred ovaj „Domovinski rat“ ulica je dobila naziv Zagrebačka. Imala je tablu s nazivom na početku ulice, ali kažu, da nikad taj naziv nije bio zvaničan. Pričalo se da su neki zezali mog susjeda pa su zbog neke njegove simpatije, a koja je živjela u Zagrebu ulicu tako nazvali. Budući su bili iz firme gdje su se mogle izraditi table naziva ulica pa su iz zajebancije i tablu napravili.
Elem nejse, bilo kako bilo, u mojoj osobnoj je pisala adresa na ime te ulice. Nakon rata kad smo počeli vaditi CIPS-ova osobna dokumenta, ja sam požurio da izvadim osobnu. „Mogu sutra krenuti negdje na put pa bar nju da imam, mislio sam.“
Dva dana nakon što sam dobio osobnu iskaznicu, jutrom vidim susjeda kako sa štokrle zakiva novu tablu naziva ulice.
Od tada moja ulica nosi naziv: ulica Dr fra Agustina Čičića.
Svaka čast ujaku, doktoru i pjesniku, ali od tada budući da se nema para za mijenjanje dokumenata svaki put kada susjedu dune da se popne na štokrlu i promjeni tablu, moji dokumenti važe za neispravne.

Na Baščaršiji  Mile i ja

Na Baščaršiji Mile i ja

Objavljeno pripovijetke | Komentariši

OSAM LAŽI MOJE MAJKE

Nepoznati autor
Majka

Moja majka nije uvijek govorila istinu. Slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima!

Priča počinje sa mojim rođenjem. Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj porodici. Siromašnoj do te mjere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U rijetkim prilikama zadesilo bi se da imamo malo krompira u kući. Majka bi pripremila skromni obrok i uvijek bi istresala svoj dio na moj tanjir govoreći: ‘Jedi, sine, ja nisam gladna.’
To je bila njena prva laž.
Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po okončanju kućnih poslova, otišla do rijeke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dijete. Jednom prilikom, uspjela je uloviti čak dvije ribe. Požurila je u kuću i spremila obje ribe i stavila ih pred mene. Ja sam malo-pomalo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:
”Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.”
Ovo je bila njena druga laž.
Vrijeme je prolazilo i došao je dan mog polaska u školu. Kako nismo imali dovoljno imetka da se školujem, majka je otišla u jednu trgovinu odjeće i dogovorila se sa vlasnikom da prodaje odjeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće, zabrinuo sam se i izašao da je potražim. Ugledao sam je kako nosi torbu sa odjećom i kuca na vrata tuđih kuća. Zovnuo sam je:
”Mamaaaaa, hajde dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!”
Ona se nasmijala i rekla: ”Sine moj, ja nisam umorna.”
Ovo je bila njena treća laž.
Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je bilo veoma vruće, majka je željela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo zemlju, a površina pijeska titrala je od toplote. Ušao sam u školu, a ona je ostala čekati u školskom dvorištu. Kada su se ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočeka u topli majčinski zagrljaj, ispunjen ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svjež sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se i pogledao u nju: niz njeno čelo slivale su se kapljice znoja. Pružio sam joj čašu i rekao: ”Majko, pij”, a ona reče: ”Sine, samo ti pij. Ja nisam žedna.”
Ovo je bila njena četvrta laž.
Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće, jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo često gladovali. Pored naše kuće živio je moj ujak, inače veoma dobar čovjek. On nam je često slao hranu da utolimo glad. Kada su komšije vidjele da je naše stanje postalo nesnošljivo, savjetovali su majku, koja je još uvijek bila mlada, da se uda za čovjeka koji bi nam pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savjet riječima: ”Ja nemam potrebe za ljubavlju.”
Ovo je bila njena peta laž.
Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen posao u jednoj firmi i odlučio sam da preuzmem brigu o kući. Kako je majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odjeću po kućama, tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odbila da prestane raditi, izdvojio sam dio svoje plate i dao joj, a ona je odbila primiti rekavši: ”Čuvaj, sine, svoje pare, ja imam dovoljno za sebe.”
Ovo je bila njena šesta laž.
Bez obzira što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao. Postigao sam uspjeh i povećali su se moji prihodi. Jedna firma ponudila mi je dobar posao u svom sjedištu u Njemačkoj. Zbilja sam se obradovao i tako počeo i sanjati o novom srećnom životu. Nakon što sam otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi kod mene. Ona nije htjela da me ometa i rekla mi je: ”Sine, ja nisam naučila da živim lagodno.”
Ovo je bila njena sedma laž.
Kako je vrijeme prolazilo, majka je sve više starila i ubrzo je oboljela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim trenucima neko joj je morao pomagati. Šta sam mogao da uradim kada su između mene i moje voljene majke bile mnoge države? Ostavio sam sve i vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala, pokušala je nasmijati se. Srce mi se cijepalo jer je bila iscrpljena i slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao…. Suze su se počele slijevati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utješiti rekavši:
”Sine, ne plači, ja ne osjećam bol.”
Ovo je bila njena osma laž.
Nakon što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila. Svakome ko uživa blagodat živih roditelja, poručujem:
Čuvaj ovu blagodat prije nego što budeš tugovao za njenim gubitkom.
Svakome ko je izgubio svoju voljenu majku, poručujem:
Uvijek se prisjeti…
(Doznajemo.com/nepoznati autor)

Objavljeno priča | Komentariši

Ova biljka ubija 98 posto ćelija raka u samo 16 sati?!

Ova biljka ubija 98 posto ćelija raka u samo 16 sati?!
Objavljeno: 16.12.2013. – 09:18

Prema istraživanjima koja su objavljena u „Life Science“, artemisinin – derivat biljke Sweet wormwood (Artemisia Annua L., doslovan prevod sa engleskog – slatki pelin) korišten u kineskoj medicini – može ubiti 98 posto ćelija raka grudi za manje od 16 sati.

slatki pelin

Ako se biljka koristi sama, uzrokuje 28-postotno smanjenje ćelija raka grudi, ali u kombinaciji sa željezom, Sweet wormwood je uspio „izbrisati” rak gotovo u potpunosti.

Štaviše, na normalne ćelije grudi nije gotovo uopšte bilo uticaja u ovom eksperimentu.

Artemisinin je bio korišten u prošlosti kao snažno antimalarijsko sredstvo, ali sada je dokazano da je efikasan i protiv raka. Kada je subjektima u objavljenoj studiji dodano i željezo, koje se često nakuplja u tkivu grudi ali naročito u ćelijama zaraženim rakom, artemisinin je selektivno napadao „loše” ćelije, dok „dobre” ćelije nije dirao.

„Sve zajedno, naši rezultati dokazuju da artemisininovo ometanje E2F1 transkriptivnog faktora posreduje u zaustavljanju ćelijskog kruga ćelija raka grudi i predstavlja kritični transkripcijski put kojim artemisinin kontrolira rast reproduktivnih ćelija raka”, kažu u zaključku istraživanja laboratorija za rak Univerziteta u Kaliforniji.

Željezo se skuplja u kancerogenim ćelijama sa posebnim receptorima koje im pomažu u dijeljenju ćelija (zvanim „transferrin” receptori). Normalne ćelije vjerovatno imaju ove receptore također, ali kancerogene ćelije ih imaju u većim količinama, i prema tome mogu biti ciljane kombinacijom željeza i artemisinina.

Dosad je bilo puno eksperimenata koji dokazuju da je artemisinin može efikasno ukloniti bolest u prisutnosti željeza. Taj ekstrakt je korišten hiljadama godina u Kini protiv malarije.

Parazit malarije ne može živjeti u prisutnosti artemisinina jer je pun željeza. Bioinžinjeri Henry Lai i Narendra Singh sa Univerziteta u Washingtonu, Seattle, su naučnici koji su prvi ovo otkrili.

Ovdje možete vidjeti njihovo istraživanje kojim je dokazano da kancerogene ćelije doživljavaju apoptozu ili vlastito uništavanje. Dosad je ovaj ekstrakt bilo teško nabaviti po povoljnijim cijenama, ali s povećanim interesom za ovu biljku i cijena bi mogla biti prihvatljivija.

Francuski proizvođač lijekova „Sanofi” očekuje proizvodnju 50 do 60 tona artemisinina svake godine, nadajući se da će zadovoljiti potražnju svjetskog tržišta.

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

Jednostavan prirodni recept protiv bolova u kičmi.

lijek za kicmu

Zelite da vas kicma vise nikada ne boli?
Isprobajte ovaj prirodni recept, i necete prepoznati svoju kicmu. Jer, sve sto je genijalno je zapravo veoma jednostavno i dostupno, bukvalno na dohvat ruke, o cemu se dosta vas ubedilo koristivsi ovaj jednostavni i efikasni recepat za oslobadjanje bolova u ledjima, zglobovima i nogama.

Ako zelite da zaboravite na bolove u kicmi, svako vece , pred spavanje, u roku 1,5 meseca treba da jedete:
– 1 smokvu
– 1 suvu kajsiju
– 5 suvih sljiva

Ovi plodovi sadrze supstance koje izazivaju regeneraciju tkiva, koje sastavljaju intervertebralne diskove. Oni ih cine jacim i cvrscim. Prsljenovi pocinju sami da staju na odredjene njima prirodom, mesta, bez spoljne manuelne korekcije.

Probajte i vi necete prepoznati svoju kicmu!

Svaki plod posebno sadrzi odredjene elemente i supstance, a njihovo mesanje daje odlican lek, koji je izuzetno efikasan protiv bolova u kicmi. Izuzetno je korisno za muskarce i za zene.

Ovaj recept je dobijen na poklon od sportista-olimpijaca, koji su na taj nacin regenerisali svoju kicmu posle teskih fizickih napora.

Budite zdravi!

Objavljeno Crtice i... | Komentariši

Odgovor za pitanje oko izrade stijena i špilja za jaslice

Ne znam zašto pitanja ne postavite preko chata na Fb
Najjednostavnije je napraviti stijene od papira za vreće za brašno. Pogužvani papir mnogo podsjeća na stijene, možete ga umakati u gips pa kasnije obojiti no to vam nije potrebno.

Objavljeno Crtice i... | Komentariši